ИГРЕ

На прагу сам да постанем бака. Улазим у продавницу да купим млеко. Узимам млеко у тетрапаку и гледам рок трајања. Не размишљајући, приносим га носу да осетим мирис.

Нема мириса.

Насмејем се самој себи.

Сећам се како сам за своју децу узимала млеко од човека са села. Право, домаће, кравље млеко. Ово данашње ни не подсећа на то млеко.

Навиру ми сећања. Ми, педесетогодишњаци, некада као деца.

Имали смо разне обавезе. Највише сам волела кад ми кажу:

„Направи нам нешто слатко на брзину.“

Скоро увек је то био пудинг или врући какао.

У крављем млеку које је доносио човек са села.

Садашње млеко не мирише на то млеко.

Децу смо хранили разблаженим крављим млеком — две шољице млека, једна воде. То се прокува и дете пије. Никада се није десило да се разболи од тога.

Шетајући по продавници, долазим до рафова са играчкама. Толико разних јунака, аутомобила, камиона направљених од пластике. Ликови из цртаних филмова обучени у одела сашивена од материјала који нису постојали кад сам ја била дете.

Данашње игре нису ни сличне некадашњим.

Играли смо се разних игара. Зависно од годишњих доба, али углавном смо глумили.

Породицу.

Школу.

Кројачице.

Фризере.

Читаве козметичке салоне.

О вожњи бицикла и да не говорим. Увек и свуда. Подераних колена, разбијених лактова, али одустајања није било.

Само мотање педала по сунцу или ветру, свеједно.

Електричне бицикле нисмо могли ни да замислимо, чак ни у најсмелијим идејама о будућности.

Сада се јасно сећам игре спремања колача.

Нађемо неку чинију коју су маме бациле. Идеално би било када би била рељефна, па нам колачи одмах буду са шарама.

Ако је зима, правимо колаче од снега. Напунимо чинију снегом, окренемо наопачке и колач је готов.

Украшавамо га по могућностима.

Ручице промрзле.

Носићи црвени.

Ако није зима, онда га правимо од блата. Пунимо чинијице блатом, ручицама пљескамо да површина буде глатка.

Онда чинију окрећемо пажљиво да нам се колач не сломи и украшавамо га.

Дугмићима у разним бојама, одсеченим са старих кошуља.

Кончићима.

Цветићима.

Замишљамо да нам дођу гости, па их служимо.

Кувамо и кафу или чај.

Зависи шта гост пожели.

Знали смо да дочекамо госте и послужимо их.

Учили смо то сами одмалена, посматрајући родитеље како дочекују госте.

Нисмо ни слутили да је то бонтон који ће наша деца учити у школи.

Сада ме мучи једно питање.

Када би данашња деца видела нас како се играмо у блату, да ли би помислила да нисмо нормални…или би нам се придружила у игри?