ИСКУШЕЊЕ
Увукла је још један дим цигарете и одложила је. Затим је наставила да мота дуван на
машиници. Од синоћ су почели да мотају цигарете у сврху штедње. Тачније, она и син
— покушавали су да смање тај трошак, толико непотребан, а ипак нису били спремни
да оставе пушење. Он, њен супруг, није ни покушавао. Сваког дана оде хиљадарка
само на његове цигарете. Без трунке жаљења, без пардона. Какав човек. Од њега се,
заправо, може учити љубави према самом себи: прво сам ја, па сви остали — чак и кад
не живиш сам и имаш обавезе према породици.
Док је смиривала живце ритмичним покретима, мисли су јој одлутале уназад — до
почетка живота у овој кући, која је њен дом већ тридесет година. Било је свачега, али
сада не може да се сети ниједног тренутка истинске среће. Чак је и рођење деце
прошло у стресу, углавном њеном: како ће бити, да ли ће имати довољно за све, за
бебу, за кућу, за живот. Увек под неком тензијом. А заправо је требало само бити
опуштен — као он. Увек исти, у свакој ситуацији. И кад се нема за хлеб, и кад се
узимају кредити за реновирање куће. Наравно, кредити на њено име, јер он никада
није ни био у радном односу. Добро, јесте — био је кад су се венчали. А онда је једног
дана једноставно рекао да више не иде на посао. И није отишао. Ни молбе, ни
убеђивања нису помогла.
Како се све то издржало толике године? Дуга је то прича — и још траје. Трајаће, јер
сада су стигла деца за женидбу и удају. Они су на реду да оснивају своје породице. А
она? Када ће она доћи на ред?
Сада има понуду. За шта? За авантуру. За симпатију. За лепе речи. За нежност. Не
може то да назове љубављу — није. Али зар и ово није довољно? Овде више нема ни
лепих речи, ни разумевања, ничега. Само живот који пролази поред ње.
Не сећа се кад су последњи пут негде изашли заједно. Било где. Чак ни на породично
весеље. Једино венчање њихове ћерке — и ту су били, али на супротним крајевима
сале. Све је споља изгледало у реду, а унутра ништа није било у реду. Како само
спољашност уме да завара. Лице јој је увек спремно за осмех, а душа празна.
Мисли да је време за авантуру. Да изађе из колосека, макар на неколико сати. Да се
одмори крај другог мушкарца који види њен осмех — макар не видео ништа даље од
тога. Јер он, њен муж, коме је родила децу, не види ништа.
„Да, изаћи ћу сутра“, донела је одлуку. „Уживаћу у нечијим рукама, слушаћу лепе речи,
живећу неколико сати.“ А после? После ће опет бити сама са собом, јер је тако
научила. Скупа је то наука и може је савладати само сналажљив ђак — онај који зна да
је живот поклон и да на поклону треба бити захвалан, какав год да је.
Испред ње је већ била гомилица уредно смотаних цигарета. Сакупила је прибор и
склонила га без речи. Навикла је на тишину, а она јој сада чак и прија. Тишина увек
каже више него речи. Нису причали онда кад је требало — зашто би сада трошили
речи?
Напољу је већ пао мрак. Зима је, хладно је. У соби је пријатно топло, углавном због
ватре у пећи. „Ма ко ће по оваквом времену да се спрема и излази на састанке“,
помисли. „Можда ипак одложим све то. Довољно сам пута покушала да нађем неког
ко ће испунити ову празнину. Остале су само занимљиве успомене.“
Видеће сутра како ће се дан одвијати. Ко зна — можда ће бити још једне успомене, а
можда само сећање на неостварену могућност. Дан је, ипак, паметнији од ноћи.
Устала је и спремила се за још једну ноћ без додира.
Ostavite odgovor