Živi već dugo, ako se to životom može nazvati, na tom prometnom mestu.
Možda zato dugo i živi, jer je usred te gužve i gungule, a niko ga i ne primećuje, osim kao tačku, iako se tačkom nipošto ne može nazvati, zbog svoje veličine.
On je samo orijentacioni znak i putokaz. Po lepoti, kada bi neko i podigao pogled ka njemu, on je neprikosnoven, čak i ovako oronuo. Tada bi videli njegovo lepo lice, i nakon toliko godina. Lepo, zabrinuto, i smerno. Pogleda, koji prati podignutu ruku njegovu. Brine li to zbog svoje tužne prošlosti ili budućnosti? I kakva su to mesta prema kojima pokazuje? Otadžbina?
Oko njega vrve budući dani i ljudi, a on i dalje gleda nekud dalje. Najteže mu pada, osim toga što na sebi ima taj materijal, težak kao olovo od izlivenih neprijateljskih topova, to što ne može da sanja.
Večito je budan. I kada grad, pa i čitava njegova nacija spavaju.
I hteo bi, oh, kako bi hteo da im kaže, šta on to vidi, što je oduvek video, ali su ga u tome osujetili.
Nisu mu dali tada, ne čuju ga i sada.
Oni ne čuju ni sami sebe od te buke u kojoj žive, a kako bi tek mogli čuti jednog princa od bronze. Ili kneza, kako god se to zvalo, sada je svejedno.
Samo mu se dive. Divljenje nikom dobra nije donelo. To on dobro zna.
Eh, kada bi ga samo mogli čuti…
A sve i da to mogu, pitanje je da li bi razumeli reči njegove.
Možda bi pomislili da je to još samo jedna njegova pesma, njegovi melanholični stihovi i ma’nuli bi tad rukom uz reči:
„Opet onaj zaljubljeni knez o njegovoj tajnoj ljubavi.“
A tajna ljubav ne postoji. Ona uvek pronađe svoj izlaz na svetlost.
Bilo kroz pogled, kroz izrasli cvet, travku, sunčev zrak.
Stihovi su samo ponuda muzi pesništva, kao dar. Jer, muze zato i postoje. One inspiraciju daju, al’ zato i njen plod rado primaju.
Ovozemaljske ljubavi su ionako samo u prolazu ili mimohodu. A muze ih čuvaju u večnosti.
A večna je i istina, koju on mora da nosi.
Ipak, ne zna se da li je teže njemu ili konju pod njim. Žao mu ga je. On, iako samo konj, koji nikakvog udela u toj ljudskoj ujdurmi nema, mora da nosi sve na svojim leđima.
Konji treba da se rađaju slobodni, baš kao i ljudi, da sami sebi biraju svog vođu.
Dok ljudi to ne znaju, nisu nikada znali.
Ovi ljudi, naročito – o njima najbolje može dati sud, iako ih ne osuđuje – kada odaberu svog kralja, oni ga svojataju toliko, da mu na koncu i život uzimaju.
Prokletstvo je biti kralj ovakvom narodu, teško prokletstvo.
Osećao je on to i pre, ali je tek u tom času, u tom bljesku ispaljenih hitaca, poslednjem izdahu svom, sve jasno video.
A potom, nakon jednog, na kratko nastalog mraka, progledao je nanovo, takoreći kao da se ponovo rodio. Samo, sada je njegov vid postao u više dimenzija.
Neobičan dar, reklo bi se, ali tu gde je on, sasvim je u skladu s mestom i prostorom. A oni su… nemerljivi.
Mogao se on ulagivati sopstvenom narodu, pisati svoje pesme, ljubaviti s ovim ili onim ženama, damama.
Ipak, otadžbina je otadžbina, jedinstvena dama, pa makar imao i sina s jednom Nemicom.
Nije malo, osloboditi onolike gradove koji su grcali pod osmanlijskom čizmom, onom u oficira, i opankom, u janjičara. Ipak, ti koji ostadoše u opancima, iako sa srpskim glavama na ramenima, nastaviše da rovare po ovoj jadnoj zemlji koju prethodno popločaše kaldrmom.
A sve to zbog tog prestola. Dirigovani drugim prestolima, u svili i kadifi, koji su ih hteli pod svoj krov.
Eh, pusta srpska glava, razbarušena od pramenova nečešljanih misli, koje rastu svaka na svoju stranu… kako ih koja ruka povuče.
Gde bi joj kraj bio da nije tako nesređena… ma ne bi joj kraja ni bilo.
Ovako, ide, luta, vođena vetrovima koji dunu.
Čuje on sada, a i vidi – zovu ih kojekakvim revolucijama, te vetrove.
Pod nogu mu, njegovim i kopitama njegovog vernog ata, skupljaju se i uzvikuju neke parole lude, parole borbene, parole lažne, a to ni ne znaju.
Svakom li vragu oni poveruju, kao da za Boga ne znaju, kao da za njega nikada nisu ni znali.
A to je ta boljka koja ga najviše mori. Više nego one tri smrtne rane posred grudi.
One su odavno srasle sa zemljom.
Na kraju, svako od nečega umreti mora.
A vladarima ove zemlje, hitac je prosto zapisan, ovakav ili onakav.
Ali, ono što dođe nakon tih tri dana državne žalosti ili likovanja, kako kome u pameti srpskoj bude, nekada bude važnije i uzvišenije od samog života.
Tako i njegovi, nekadašnji verni dvorjani, pozvaše jednog od najvećeg majstora vajanja tog vremena, da sen ubijenog vladara salije u komade bronze. I izradi se delo u veličini većoj od one dok živ beše. Pa ga još popeše na konja, onog što bejaše svedok stradanja svog gospodara, da ga ovog puta u večnosti povede.
Iako, naizgled, večito stoje na istom mestu.
Ali oni, zapravo, zajedno plutaju kroz epohu ispred njihove i posmatraju je, jer to jedino i mogu – da budu nemi posmatrači. Njihov uticaj je samo visina od preko jedanaest metara i impozantnost koja one dole podseća na nešto što bi trebalo biti uzvišeno, ali se ne mogu setiti šta je to.
Svedoče tako njih dvojica, vladar i njegov konj pred Bogom, a možda pred njim i pravdaju taj luckasti narod – to što svako malo dižu ruke i glasove, psujući jedni druge međusobno, a samim tim i njega, Boga, vređaju.
On im svojom rukom pokazuje, to što je čak i jedan umetnik druge kulture shvatio, da osvojeni gradovi nisu osvojeni ako im se posle lagodno okrenu leđa.
Država nestaje, topi se, kada misli da je najjača. Od sopstvenog stiska pesnice, samo tako ispari.
I kako to da kaže onima koji mu ispred nosa ostaviše tu veliku kuću kulture, to pozorište, kao da je za nju jedino zadužen. Pozorište oni prave i u njemu igraju, i bez vladara.
Nisu ga shvatili ni za života, a kamoli sada. Naročito nakon toliko vladara iza njega.
Dok je on na prestolu bio, nazivaše ga autokratom, iako tu reč kasnije shvatiše. Pored svih đonova što tabananjem milovaše zemlju, on, „autokrata“…
‘E, moj narode. Koristiš strane reči.
Istini za volju, koristio sam ih i ja – dok sam primao audijenciju, dok sam poručivao jela, dok sam čitao, mislio…
Čak su mi i poslednje reči bile na francuskom:
„Donc, c’est la vérité! Donc, c’est la vérité!“
Jer, bio je to jezik evropskog plemstva tada. Uvek je neki strani jezik onaj koji vodi glavnu reč.
To bih im sada rekao, mom narodu. I zato „autokrata“ dobi tako loš, tako zao prizvuk, a loš prizvuk može to i otelotvoriti.
A ja, narode moj tadašnji, za razliku od mnogih nakon mene, nisam bio autokrata, kako me nazvaste, već prosto, narodski rečeno, srpski – domaćin, glava, koja misli za sve svoje ukućane, zemljake.
Jer, glava jedna za to mora biti.
E sada, to što sam i ja bio čovek, što je i moja glava ponekad bila u oblacima i ludo volela, to mi nemojte zameriti.
To je duša koja traži blisku svojoj, pa zaluta između potreba i dužnosti. Uostalom, kome to smeta, duše nema.
I svog rođenog sina, kojeg dobih sa strankinjom, koji je iskreno voleo i očevu polovinu porekla, odricao sam se. Nisam ga smeo voleti, samo zarad vernosti otadžbini.
Ali, kada je ljubav čista, tu stranaca nema. Jer, božiju silu i volju ne zanima poreklo i podela po međama i jeziku. Njemu je svaki stvor čovečiji isti.
I ja bih vama mogao zameriti štošta, ali ne želim, razumem vas. Ko će, ako ne ja…
Gledam vas odozgo, prolazite, žurite, ponekad zastanete da napravite one „zamrznute pokrete u vremenu“ sa mnom i mojim konjem. Udaljavate se malo, da bismo svi mogli da stanemo u ram fotografije.
I onda ih čuvate za uspomenu i dugo sećanje. Na poleđini nekih to doslovce i piše, uz datum.
Čuvate ih po prašnjavim kutijama, zaboravivši na njih, a mnogih od vas više i nema, iako ste i dalje na tim slikama.
Prođe vam život očekujući bolje dane, dok čekate jedni druge na sastanak, baš tu, ispred mene.
Kao da tražite svedoka za svoje tajne.
Jer, tajna nije slatka ako bar jedan za nju ne zna., a i vi je sami zaboravite, u strahu da će biti otkrivena.
Znam ja to, iako sam bio tek tamo neki knez, koji je morao da se lepo nosi i lepo da priča. A znao sam mnogo više, samo nisam imao to kome reći.
Pokušavam to sada, ali vam nisam važan, osim kao mesto za susrete i tek jedan od suvenira.
Gledam vas kako prolazite ulicom s mojim imenom, s osećajem da će to uvek tako biti, da su vaši koraci Bogom dani da uvek tuda odzvanjaju.
A onda, samo se neki od njih više nikada ne čuju…
A šta bi, konačno, eto bilo i da me čujete i počujete? Da li biste prestali to sve da činite što ste dosad?
Da li biste stali sa životom koji vam je dat takav kakav je, kao što sam i ja sam sebi govorio o kojekakvim zaverama, pa ni sam sebi verovao nisam, i nastavio da ispunim ono što mi je dato?
I sada, možemo samo da se gledamo, vi i ja, iako više ja vas nego vi mene, jer sam za vas samo mrtav čovek u bronzi, sa isto tako mrtvim bronzanim konjem, koji su izliveni kao remek-delo jednog Italijana.
I što je najčudnije – nekom bi bilo možda i uvredljivo, ali nije meni, razumem vas – vi me čak ni ne oslovljavate, već samo mog konja.
Svaki vaš susret, mala ili velika revolucija, dešava se „kod konja“.
Ja znam da vam to savest vaših predaka zatvara usta, da preko njih ne izlazi moje ime.
A i to je dobro. Dakle, savesti ipak ima, iako je stidljiva, skrivena.
I neka bude čast na mom konju.
I zaslužio je.
Ali, da li ipak pomislite da je možda i tu razlog jalovosti vaših pobuna?
Treba nazivati stvari svojim pravim imenom, kakve god one bile – ali istinite.
Ako „kod konja“ i pod njim bacate postojeće vlade, a uzdižete nove, tako će vam i biti.
Ili će sve biti zgaženo pod kopitama, ili će se istrgnuti i pobeći daleko, daleko, kao neobuzdani pastuv.
O sastancima romantične prirode neću da sudim, jer ni tu nisam imao srećna iskustva.
Na poslednjem, u šetnji Košutnjakom, gde sa svojom košutom, mlađanom verenicom majkom njenom i još nekolicinom bližnjih, učiniše prepad. Oni, za koje mišljah da se neće usuditi…
I ja tu izgovorih one moje poslednje reči na francuskom. Da sam i na srpskom, isto bi mi se pisalo: „Ipak je istina! Ipak je istina!’
Hici pohitaše u metu, iako me majka nesuđene verenice zakloni da bi me zaštitila.
Ipak padoh. I njena majka i ja. Ja zbog vere u svoj narod, a ona zbog vernosti prema vladaru, ali i iz ljubavi za budućnost svoje kćeri.
Iako, za te smrti naše, ljubav nikom nije bila kriva, već ono što vam nekoć pripovedah – vlast, pusta.
Ali, ne pusta zbog te pomirljive i potlačene reči koja prekida svaku dalju, zapečaćuje kao nešto već prokazano, nepromenljivo. Pusta je zato što je opustošena od bestida i bezobzira, koji vode u sopstvenu nesreću, ali i u kavez zverima.
Nakon ovih mojih nevolja i stradanja, kao nekim ordenom, darivan sam mnogim istinama i pogledima na zbivanja u bližoj i daljoj budućnosti.
Zato dobro znam zašto vam to sve pripovedam, čuli ili ne čuli.
Čak sam doznao i o onome što se tiče i dalekih zemalja.
U jednoj od njih, jarke zelene boje, Irskoj, na primer.
Tamo već beše rođen jedan dečak u vreme kada sam ja ubijen, dečak koji će postati slavni pisac.
Napisaće on puno dela, koja bih ja rado čitao, a između ostalih i nekakve bajke, koje su prijemčivije odraslima. On je shvatio da je bajkom odraslima bolje predočavati istinu.
Jedna od tih njih je i „Srećni princ“.
O isto takvoj jednoj statui kao što sam ja, a kao i ja, nekadašnjeg princa.
Samo što je on umro prirodnom smrću i bio je još dečak.
Ali, spomenici su svi isti po tome što su – spomenici, bez glasa, bez pokreta.
Jedina im je uloga da tu stoje, podsećaju na prošlost i budu putokazi – ne u budućnost, već na skretanje u drugu ulicu.
Taj princ – statua, bio je optočen listićima od zlata, oči mu bile od safira, a mač imaše crveni rubin. Princ je, pored ostalog, bio dobar zaklon i za ptice.
Uostalom, kao što sam i ja, samo o tome i ne govorim, jer se to podrazumeva.
Jedna lastavica ga je često obilazila da mu čini društvo, kada je uvidela da je on jedan tužni, a ne srećni princ, kako su ga nazivali. A tužan je bio zbog svojih sunarodnika i njihovih sudbina, zbog siromaštva, za koje on nije znao da postoji, dok je bio princ – skrivali su mu pogled u raskoši dvora.
Tako je on, pošto po njemu beše puno dragog kamenja i zlatnih listića, molio pticu da mu ih skida malo po malo i raznosi ljudima.
Sve dok nije ostao ogoljen, ako se to za spomenik može reći.
A onda, videvši ga takvog, „besprizornog“, odneše ga na topljenje.
Zašto sam ovo ispričao vama, koji ovu priču znate bolje od mene?
Možda zato što je i ja preživljavam od kada sam u ovom obliku.
Jer, zaboravih da vam kažem i ovu sitnicu: u toj bajci, jedino srce statue princa nije moglo da se otopi, te ga baciše na gomilu starog gvožđa – upravo pokraj mrtve lastavice. A ona je zbog princa i njegove ljubavi prema svojim podanicima propustila let sa svojim jatom u tople krajeve, i umrla pod njegovim skutima.
Da li je ovo bajka? U to ja sada verujem – nije.
Jer i moje srce je tu, u ovom oklopu od bronze, iako ga ne čujete.
I sada zbori reči one:
„Što se bore misli moje…“
I ovo još da kažem:
ovo što vam zborih, nije zarad vaše veće pažnje prema meni.
To je tek moje „izveštenije i blagovoljenje“.
Ivana Maj
Ostavite odgovor