Mnoge tajne su bile samo naše, možda drugi to ne razumeju, kakve su to tajne kad ih svi znaju. Ja se pitam kakva je to istina i koliko grozna kad smo je samo mi delili. Sada te nema više, nema tvog cvrkuta, nema tvog šarenog perja, obraščića uvek rumenih, sada uvenulih. Dvadeset i šest godina nije malo, tvoja vrsta obično i ne živi toliko ali tebi je valjda bilo lepo sa nama, koliko god je to bilo moguće kroz one trule godine. Godine bačene u vodu pod crnim lažima, one koje su me najviše povredile i ostavile ove ožiljke, koje su samo tvoje boje mogle da razvesele i uteše. Godine u kojima sam znala da nikad nisam sama, sve dok je pored mene, moj omiljeni papagaj Gaja.
Ostavite odgovor