„Nemoj… Molim te, prestani. Zar stvarno toliko želiš da nas sve uništiš…?”
Ženski glas dopirao je iz daljine. Poznavao sam taj glas. Moja voljena verenica… ljubav mog života. Moje sve na svetu.
Nekada nisam mogao da zamislim dan koji nije ispunjen njenim smehom. Njenim pogledom punim života, dok smo sedeli na krovu zgrade i planirali budućnost.
Tada sam verovao da mi je to dovoljno.
A sada? Sada je doživljavam samo kao malu, bezvrednu količinu životne energije koja mi ništa ne znači.
Vid mi se potpuno izgubio. Možda je moje telo odbacilo oči kao nepotreban deo tela, a možda su i dalje zaglavljene u mojoj lobanji. U svakom slučaju, više mi nisu potrebne.
Sada vidim svet onakvim kakav zaista jeste – kao protok energije koja je svima nama dala život. Energije koju ću prisvojiti samo za sebe.
„Luka… molim te…” čuli su se jecaji koji su postajali sve tiši.
Ha… Ime koje mi više ništa ne znači, izgovoreno od osobe koju sada vidim samo kao humanoidni obris, sačinjen od bele, gotovo božanske energije koja će uskoro pripasti meni.
Ona ni ne shvata da mi ovozemaljski život više ništa ne znači.
Kada bi videla ono što ja vidim.
Kada bi osetila ono što ja osećam…
Znam. Projekat: Apoteoza trebalo je da bude naš sledeći korak u evoluciji. Novootkrivena energija koja struji kroz sav život na planeti trebalo je da nas učini nečim većim od običnih smrtnika.
Ali…
Sada, kada se nalazim usred laboratorije, u metalnom kavezu koji sav protok energije usmerava ka meni – zašto bih se zaustavio? Zašto bih želeo da budem samo malo razvijenije ljudsko biće, kada mogu da budem Bog?
„Luka… molim te, zaustavi proces. Otvori kavez i izađi iz njega. Seti se kako smo zajedno radili na tome da ljudima damo život o kojem su mogli samo da sanjaju. Kako smo želeli da napravimo raj od naše planete, svet kojim bi hodali sami anđeli. Molim te, seti se pre nego što sve to nestane… Luka…”
Da zaustavim proces? Da stvorim raj na zemlji?
Da… to su bili naši lepi snovi. Sećam ih se.
Ali sada, kada konačno vidim kako prostor i vreme pulsiraju oko mene…
Sada, kada mogu da osetim svačije misli, svačiju sreću i svačiji bol…
Sada, kada postajem jedno sa univerzumom – zar zaista treba toga da se odreknem?
Da, moje uzdignuće znači smrt za celu planetu, ali to mi više ništa ne znači.
Kamen koji besciljno juri kroz beskonačnu tamu, nastanjen najprimitivnijim organizmima… rado ću ga žrtvovati da bih postao ono čemu su se ljudi vekovima klanjali.
Njen glas više ne čujem. Na trenutak sam počeo da tražim njen obris po prostoriji. Na trenutak sam poželeo da znam da li je dobro. Poslednji trzaji ljudskosti u meni?
Sada u glavi osećam samo strah i bol svih ljudi kojima oduzimam ono što ih je činilo živima.
Mada, više za sebe ne mogu da kažem da sam to ja. Ne osećam se kao jedinka. Ne osećam individualnost.
Fizički oblik u kojem se nalazio ovaj um više ne postoji. Vidim samo energiju koja pulsira. A i ona polako tone u ništavilo… Zvuci postaju sve tiši. Sve što sam do malo pre osećao počinje da nestaje.
Sada sam nigde i svuda. Sve i ništa.
Da li sam postao Bog… ili samo prostor u kojem će se Bog nalaziti?
Da li je ovo uzdignuće – ili smrt?
Projekat: Apoteoza – Poglavlje 1: Lazarus https://librum.club/kratke-price/martinmarkovic/projekat-apoteoza-poglavlje-1-lazarus/
O ROMANU:
-
Autor: Martin Marković
-
Omot/Slika: Martin Marković
-
Ovaj roman je dostupan isključivo na platformi Librum i nije deo štampanih izdanja. Priča se širi i nadograđuje vremenom, a nova poglavlja objavljuju se svakog 5. i 20. u mesecu.
-
Saznajte više o romanu na https://librum.club/blog/martinmarkovic/projekat-apoteoza-o-onlajn-romanu/
Ostavite odgovor