– Da li se sećaš kada smo postavili ove natpise?
„Oprez! Ulazite na sopstvenu (ne)odgovornost“
„Zabranjen ulaz za pismene“
„Ko čita, taj greši“
„Dobro došli u zečiju rupu“
Šta si se zamislio?
– Razmišljam…
– O čemu?
– O nedostatku smisla…
– E, pa srećno ti bilo sa tim…
– Željan sam Sunca na primer…Ako imamo sreće, vidimo ga ujutru, onog trenutka kad izađe, i ako imamo još više sreće, predveče kad je već na zapadu i kad ide nekom svom kraju…
– Takav nam je posao, dočekamo ga i ispratimo. Većina ljudi nema taj luksuz…
– Ono što je nama luksuz, za tu većinu koju spominješ je normalna stvar.
– A šta je danas pa normalno?
To što takve stvari kod nas izazivaju čuđenje, pa onda i radost, to samo znači da znamo mnogo više o Životu, i da razmišljamo van ustaljenje matrice u koju su ljudi gurnuti kao u tor…
– Da smo bar pekari, bilo bi nam lakše. Imalo bi nekog smisla, pravili bi ljudima hleb. Dolazili bi kod nas po vruć hleb ili burek, a ako nije gotov – onda bi seli pa popričali sa nama, onako komšijski, neobavezno. Ovako, štampamo ova sranja, učestvujemo u degradaciji duha.
– Izbegavam da razmišljam na takav način. Kad me uhvati tako neka melanholija, onda pobegnem na sigurno, u prošlost. Bar to imam. To mi niko ne može oduzeti…
– …Koje ti je bilo prvo radno mesto? Gde si počeo?
– Ne bi mi verovao kad bih ti rekao. Po tome se film može snimiti…
– Iskušaj me.
– Evo ovako, slušaj:
Prodavao sam ploče.
Tetka se udala za nekog Francuza nakon rata, i kako nije dolazila, pokušavala je na razne načine da održava kontakte i kakve takve odnose. Slala je uglavnom garderobu i ploče. U to vreme dosta bendova je nastajalo i tako sam se družio sa tim ljudima. Onda im je trebao vozač, neko ko bi vozio kombi i pri tom, bio trezan. Pa sam pristao. Kako je ta grupa postala velika, i neću ti reći koja je u pitanju, jer mi ne bi veorovao, a da se pravdam u ovim godinama ne pada mi na pamet, kombi smo zamenili autobusom. Imao sam položeno i za autobus. Kako mi se svidelo da vozim tu grdosiju, nastavio sam nakon što sam se zasitio muzike i takvog načina života. Brzo se naviknem na razne stvari i situacije, tako da sam nakon par godina batalio kombi i postao vozač autobusa. Tako sam vozio razne ljude, pa između ostalog i jednog reditelja. Neću ti reći njegovo ime jer mi ni to ne bi verovao, a da se pravdam u ovim godinama…
Uglavnom, pričali smo o filmovima, jer pored ploča gutao sam filmove, kao i svi od naše generacije. Na poslednjoj stanici prilikom izlaska rekao mi je kako se bavim pogrešnim poslom i da bi trebao da se zaposlim u Kinoteci. Dao mi je broj telefona. Nekoliko meseci mi se to vrzmalo po glavi, jer baš volim filmove, i okrenem broj. Zakažu mi razgovor, i nakon par nedelja mi jave da sam primljen. Tu sam se dugo zadržao. Kada je Kinoteka počela da propada zajedno sa čitavom zemljom, upoznam jednog našeg pisca, koji je tražio neke dokumentarne filmove koji bi mu koristili kao građa za istorijski roman na kom je tada radio. Ne pitaj me za njegovo ime, jer ne bi verovao ko je u pitanju. On mi ponudi da pređem u ovo izdavačko preduzeće, jer kako je rekao, samo od njega i njegovih dela imaju dosta posla, a kod nas se i dalje čita. Došao je u pravi čas, jer kao što rekoh i na Kinoteku se prenela bolest propadanja. I tako završim ovde. I sam znaš koliko smo vlasnika promenili i koliko vrsta delatnosti, gde je svaki obećavao kako ima velike planove i tome slično, i eto, svi oni su prošli, ja sam i dalje tu….Sve ovo ti govorim, iako je pitanje bilo koje mi je prvo radno mesto, ali ja na sve to gledam kao na jednu nit, ti poslovi su me pronalazili nekim čudnim putevima, za mene, danas i dalje nepoznatim. Od toga dana, pa do danas, za mene je to sve kao jedan posao. Ne znam da li me razumeš?
– Lažeš ko pas!
– Kako to misliš….
– Ti nikada nisi vozio autobus, niti bio šofer neke grupe…. Ti si potpuno poludeo!
– Tako je bilo…
– Znam te skoro četrdeset godina…sišao si sa uma!
– Dobro, lažem. Je l’ si sada zadovoljan? Ako mogu svi u ovoj zemlji da lažu, počevši od ljudi na vlasti, pa do poznanika, koji čak ne želi iskreno da ti odgovori kad ga pitaš kako je, jer misli da će time otkriti svoje slabosti i dati povoda da ga omalovažiš, zašto onda ne bih i ja to činio?
– …Hoćeš reći da sve ovo nisi sada smislio?
– Smišljeno je ovde. Imao sam vremena na pretek. Šta uostalom da radim, da čitam vesti sa estrade? Ili crne hronike? Znaš li da je u zadnjih deset godina, prostor u svakim dnevnim novinama koji je namenjen za kutlturu smanjen za čak šezdeset procenata, a da je prostor za crnu hroniku porastao za neverovatnih sedamdeset?
– Ma pusti te podatke…Da li ti ovo nekome pričaš mimo ove rupe?
– Naravno. Anegdote sa tih mojih poslova su prava poslastica na slavama, rođendanima i ostalim okupljanjima tog tipa.
– Ali to se nikada nije desilo. Ti si naprosto…
– Misliš da ljudi zaista žive nekim svojim pravim životima? Da priče koje čuješ sa letovanja na primer da su istinite. Većina je stvari izmišljena…
– Ali ti ljudi su bili na letovanju, ti nisi nikada radio u Kinoteci….
Molim te, da li je neko proveravao?
– Sa tim pričama, zasmejavam ljude, činim da zaborave na sivilo svakodnevnice. Gledaš sa pogrešne strane. Šta treba da im ispričam, kako smo pre neku noć usled neke diskusije odštampali deset puta više stranica na kojoj je ona „estradna umetnica“? Ili kako trunemo ovde čekajući penziju, za koju imaš uslov, ali ne ideš u istu, jer bi bila bezobrazno niska….
– Priča o višku stranica bi bila zanimljiva, jer sam dobar deo odneo da stavim u golubarnik….
– Tačno, ali opet…. ne budi naivan…Sve to sam mogao biti, i sada mi je žao što nisam, pa umesto kajanja, konstruišem događaje kako bi sebe ubedio u lepotu ispunjenog života.
– …I to što kažeš. Ima smisla kad malo razmislim.
– Uglavnom, jedne godine, ne pitaj me koje, ne znam sad tačno, zvali me da učestvujem na FEST– u, da pomognem oko projekcija, i tada u sali vidim….da pričam dalje?
– Pričaj, što da ne….Ko je bio u sali…
– Naravno da ti neću reći ime, jer mi ne bi verovao….
Nastaviće se …
Ostavite odgovor