– Jesi li zabeležio sve što smo do sada rekli?
– Jesam. Pamćenje me i dalje sjajno služi. U pauzi dok odeš od stola stavim sve na papir…
– Divno. Slušaj sad, šta ti imam ispičati…
Pre neku noć nisam mogao zaspati, pa sam izašao da se prošetam…
– Misliš jutro?
– Dabome. Kod nas je to obrnuto…Uglavnom, taman da uđem u kafanu, kad sretnem Nadu.
– Našu Nadu?
– Poznaješ neku drugu?
– Ne, ali možda…
– Našu brate, gore što radi u kancelariji.
– I, šta kaže Nada? Broji li sitno do penzije?…
– Ima bar još sedam godina do penzije…Ali…
– Nema…
– Nebitno je…nemoj da sad ulazimo u raspravu. Ne prekidaj me sa takvim komentarima…
– Imaš pravo…Slušam.
– Kaže, smejući se, kako je verovala da se slepi miševi danju ne kreću.
Pita odmah zatim, gde je slepi miš broj dva…
– Misli na nas dvojicu…
– …Naravno. I razmenimo par rečenica i maltene je uguram u kafanu, da popijemo kafu.
– Nepopravljiv si.
– Zaista, upadaš sa tim komentarima koji su nepotrebni. Ali da, oduvek mi se dopadala. Nije zločin imati simpatije ka lepoj ženi.
Nego, da nastavim…Razvezemo priču, kad ona počne o poslu, i šta se sve dešava iznad nas.
– Koga briga za sve to…Nije mi jasno, zašto ljudi sebi dozvole takve stvari? To je samo posao, još u firmi koja propada, tačnije koja je propala.
– Kaže da je dobila opkladu pre neki dan, i da mora da nas časti. Dodaje još kako je divno što me je srela, jer ova kafa ide na njen račun.
Naime, dobila je okladu jer je jedina znala naša imena.
– Molim?!
– Čak ni ona žena što radi obračun plate nije znala. Zamisli to?
Jedino je, dakle, Nada znala, da sam ja Jovan, a ti Stjepan.
– Stevan.
– Ime ti je Sjepan…
– Kršteno, ali čak su me i u kući svi zvali Stevan. U mlađim danima još i Stiv, po glumcu Makvinu.
– Ovi gore, iznad nas, misle da se stidiš krštenog imena, i da imaš nekakav strah pa da si zato svima govorio Stevan…
– Na taj dar da kao vrsta možemo misliti, gore gledaju kao na teret. Tako da, prijatelju, nisu mislili. I ne samo oni, za većinu ljudi, danas, to je opterećujuće. Jer imati mišljenje, pa još bilo kritičko, to je vreća koju niko ne želi poneti. Jer u njoj se nalazi odgovornost. Kakva takva, ali odgovornost.
– …Priča dalje, ko sa kim ne razgovara, koga ogovaraju, ko ima propali brak, ko, koga, kad i gde vara…
– Molim te, nemoj više. Stani!
Ti si zaista slušao sve to?! Kako si mogao, odakle ti snage…
– Što da ne, pa ljudi, uglavnom, samo o tome i pričaju. To je znak vremena. Signnum temporis, dobri moj…
– Znak vremena, kod nas, je u ćutanju i ravnodušnosti, koje su isplivale na površinu zahvaljujući individualizmu, odnosno oblaku ega koji lebdi nad našim glavama.
Ova pojava je prihvaćena ispod radara, dakle za većinu ljudi, nesvesno. Jer, oni se nikada nisu zapitali otkud to u društvu ili kako smo došli tu gde jesmo.
– Može biti, ali ne bih se sa tobom složio u potpunosti…Deo odgovornosti pada i na nas same, jer osvrni se oko sebe. Proizvodimo smeće. Ono što ljudi unesu u sebe – pa recimo da nešto od svega toga mora i ostati u njima. Sadržaj u velikoj meri oblikuje svest. Poput talasa koji kroz vreme okrnji stenu u koju udara…
– Ne. Ovo treba reći naglas, jer kod nas se svako iznošenje Istine, doživljava kao da neko stvalja so na ranu. Ljudi ne žele, ne vole, i na kraju odbijaju da im neko ukazuje na njihove nedostatke. Jer nemaju kritičku svest, jer su neobrazovani. U punom smislu te reči. I tu je srž problema.
Reći današnjem čoveku da je neobrazovan, pa ima li težeg posla?
– Nema. Prvo, onaj ko govori, zna da je to uzaludno, što dodatno otežava poziciju. Drugo, onaj kome je upućeno, odbija to da prihvati. Jer usled tog individualizma kog pominješ, sebe smatra posebnim.
– Tako je. I to nije nužno samo pojava ovog vremena. To postoji, dugo, dugo. Danas je samo izraženije više nego ikada, jer informacije lete brzinom svetlosti.
– Dostojevski je govorio da će doći vreme kada će pametnima biti zabranjeno da misle, da ne bi povredili osećanja glupih. Eto, to ti je definicija sadašnjice, izgovorena pre skoro dvesta godina.
– Bravo! I šta se promenilo, do današnjih dana, pita se čovek?
Nego, šta ti još priča?
– Želiš da nastavim, posle svega što si rekao sada?…
– Sada nema nazad, počeo si, stoga dovrši….
– Ubrzo se divan preneo, i to onako neočekivano ako me pitaš, na lične probleme. Počela je da priča kako teško živi, pri tom nije mislila u materijalnom smislu, da se razumemo. Iako ima i toga.
Žali se, kako nema s kim da porazgovara, kako brine o svemu i svačemu, kako sa mužem više nema zajednički jezik, kako je deca gotovo ne primećuju. Kaže da nepamti kad je ovako sela sa nekim i popila kafu.
E, vidiš, prijatelju, to je u svojoj strašno raskošnoj punoći onaj znak vremena, kog sam spomenuo malo pre.
Njegovo pravo lice.
Spolja deluje trivijalno, a iznutra peče, grize.
Individualizam koji spominješ je samo odbrambeni mehanizam.
– Pa, imaš pravo… I šta si joj rekao na sve to? Nisi valjda bio, ovako, iskren?
– Nisam, naravno. A i da jesam, ne bi imalo nikakvog efekta.
Rekao sam, kako je to česta pojava danas i da ne brine.
Kažem joj: „Živa si i zdrava, a sve ostalo se može krenuti iz početka“. Dodao sam još, kako su mi deca u inostranstvu i da ih gledam preko ekrana.
Ja u stvari i ne postojim!
Radim noću, a spavam danju. Retko koga i viđam. Ženu pogotovo. Popijemo kafu kad se vratim kući, a pre nego što ona ode na posao, i to ponekad. I pored svega toga, smejem se. Toliko toga smo preživeli da je smeh jedna od retkih stvari koja je suštinski samo naša.
– Teško da si joj uspeo pružiti utehu. Svako na svoju muku gleda iz žablje perspektive. Iako se u potpunosti slažem sa tobom. Juče je juče, a danas je…danas. Treba krenuti iz početka. Osim ako čovek nije umoran. Ako jeste, treba prvo sesti i odmoriti…
– Želeo sam da poentiram sa tim, da nam je smeh potreba i obaveza, kao uostalom i vazduh koji udišemo, ili dobar san, pa sam tu stao i priču poveo u drugom pravcu. Govorio sam joj o onom periodu kada sam živeo rokenrol. Smejala se tokom čitave te epizode o mom životu…
– O bože, ne opet. Lagao si i nju….
– Misliš na ovaj deo kako Ja, ustvari, ne postojim?…
– To da Ja i Ti gotovo ne postojimo to je tačno, mislim na ovo oko rokenrola….
– Seti se šta sam ti rekao oko toga….Ljudima to znači. To je deo njih, kao što je deo mene…
– …Znaš šta bi ti Dostojevski rekao na sve to?
– Šta?
– Da si Idiot….
Nastaviće se….
Ostavite odgovor