Talasi su nežno udarali o krmu broda, dok je povetarac mirisao na so. Stajao je naslonjen na ogradu palube, zagledan u daljinu gde se sunce već spustilo u zagrljaj mora.
S desne strane, Selin je premeštala težinu s noge na nogu.
„Ari“, rekla je. „Koliko još misliš da ćutiš?“
Nije se osvrnuo.
„Zašto idemo u Burgoniju? I šta tačno planiraš tamo?“
Zurio je u pučinu, kao da traži odgovor u beskrajnom plavetnilu.
„Bolje je da ne znaš“, progovorio je napokon. „Što manje znaš, to si bezbednija.“
„Bezbednija?“, ponovila je. „Ako misliš da ćeš me uplašiti, gubiš vreme.“
„Ne pokušavam da te uplašim. Želim da te zaštitim“, namrštio se. „Burgonija nije Trevira. Tamo važe druga pravila.“
„Pa, dobro“, promrmljala je. „Ako već ne želiš da pričaš, mogu i sama da saznam.“
Pre nego što je stigao da odgovori, približio im se putnik. Nizak, poguren, masne kose preko čela, s izlizanom torbom preko ramena.
„Izvinite“, rekao je, kao da ih poznaje. „Možda biste menjali koji zlatnik za nešto korisno? Imam ponešto što bi vam moglo zatrebati.“
Arino ga je odmerio, od glave do pete.
„Ne.“
Čovek je napravio još jedan korak.
„Samo bacite pogled.“
Arinova desnica je bila na pojasu, nadomak noža.
„Rekao sam – ne.“
Stranac je podigao ruke.
„Dobro, dobro.“ Pogled mu je skliznuo na Selin. „Možda gospođica…“
„Skloni se“, odvratila je, prekrstivši ruke. „Pre nego što te bace preko palube.“
Neželjeni gost je zakolutao očima i udaljio se niz palubu. Arino ga je ispratio pogledom i ponovo se naslonio na ogradu.
„Zato moraš da budeš oprezna“, rekao joj je. „Ovde nikome ne veruj.“
Gledala ga je nekoliko trenutaka.
„Čak ni tebi?“
Oćutao je.
***
Ka Burgradu je vodio prašnjavi put, stegnut između gustih redova topola. Na horizontu se nazirala tvrđava crvenih zidova, smeštena na brdu, dok su se ispod nje nizale kuće s krovovima od crvenog crepa. Vetar je nosio miris zemlje i slatkoću zrelog grožđa iz obližnjih vinograda.
Uski puteljak ih je doveo do karavan-saraja na rubu grada.
Selin je premeštala šal preko ramena, a Arino je stezao izlizanu torbu, kao da mu je to sav imetak.
Ispred ulaza ih je čekao čovek srednjeg rasta, kose boje trulog kestena. Imao je naglašeno dugačak nos i oštre jagodice. Suzio je oči kada ih je spazio i razvukao usne u osmeh.
„Ah. Gospodin i gospa trgovci iz Trevire.“ Naklonio se teatralno. „Dobrodošli u Burgoniju. Vaš skromni prevodilac i sluga stoji vam na raspolaganju.“
Arino je zastao nekoliko koraka dalje i odmerio njegovu jednostavnu smeđu tuniku.
„Ti si Meriš?“
„Glavom i bradom“, nacerio se. „Iako me neki znaju i pod drugim imenima.“
„Divno“, progunđao je Arino osvrnuvši se ka Selin. „Već mi se gadi.“
Ćušnula ga je laktom, pre nego što se ljubazno osmehnula Merišu.
„Drago mi je“, rekla je. „Nadam se da ćemo brzo završiti posao.“
„Oh, gospo, ovde ništa ne ide brzo. Ali, s pravim ljudima, sve je moguće.“
„Dosta priče“, prekinuo ih je Arino, kolutajući očima. „Gde možemo dobiti informacije?“
Meriš je stavio ruku na bradu, kao da razmišlja, pre nego što je teatralno pokazao prema gradu.
„U krčmi Crveni petao. Tamo se uvek šapuće o svemu što vas zanima.“
„Da li je bezbedno?“, upitala je Selin.
Vodič se glasno nasmejao, što je privuklo pogled dvojice muškaraca koji su prolazili s kolima natovarenim vinom.
„U Burgoniji? Bezbedno?“ Odmerio ju je. „Ako vam je stalo do bezbednosti, vratite se u Treviru.“
„Rekao sam ti da će biti opasno“, šapnuo joj je Arino. „Drži se blizu mene.“
„Čujem ja dobro“, umešao se Meriš. „Možda izgledam kao običan vodič, ali niko ne poznaje Burgrad kao ja. Ako želite da vam plan uspe, moraćete da mi ukažete poverenje.“
„Verovati nekome u Burgoniji isto je kao pustiti vuka među ovce.“
„Drago mi je da me vidiš kao vuka.“ Isprsio se vodič, povukavši rukav preko zgloba. „Vukovi prežive. Ovce ne.“
Selin je stala između njih, podignutih ruku.
„Dosta! Meriš, vodi nas u tu krčmu.“
„Kako Vi kažete, gospo.“ Klimnuo je, ne skidajući osmeh sa lica. „Ali zapamtite, u Crvenom petlu ne gledajte predugo ljude u oči. I ako vam ponude piće, odbijte. Burgonsko vino je jače nego što izgleda.“
***
Crveni petao se krio u uskoj kaldrmisanoj ulici, na ivici Burgrada. Iz krčme su dopirali smeh, pesma i povremeno udarci šaka o drveni sto. Gusta maglica od dima i sveća lebdela je nad ulazom.
Selin je zastala na pragu.
Unutra je vladala gužva između zbijenih stolova. Gostioničar je raznosio krigle piva i bokale vina, psujući preko ramena. Na zidu je visila rezbarija petla raširenih krila.
„Držite se blizu mene“, šapnuo je Meriš.
„Ovde ne želim da budem“, promrsila je Selin.
„Dobrodošla u moj svet“, dobacio joj je Arino.
Vodič ih je poveo do ćoška, gde su seli za sto od tamnog, izgrebanog drveta. Arino je već primetio poglede sa susednih stolova.
„Rekao si da ovde možemo saznati nešto o dvorcu“, nagnuo se prema Merišu. „Gde je tvoj izvor?“
„Strpljenje, gospodine Arino“, odvratio je, podižući ruku da naruči. „Informacije dolaze s vinom. Ovde ljudi pričaju samo kad su dovoljno… opušteni.“
„Ne osećam se sigurno ovde“, šapnula mu je, osmatrajući radoznale muškarce za susednim stolom.
„Niko te neće dirati dok sam tu.“ Preleteo je pogledom preko njih.
Mlada devojka u pregači se pojavila pred njima s tri krčaga vina.
„Nova lica u Petlu?“, nasmešila se Merišu. „To se ne viđa često.“
„Samo prolazimo“, odgovorio je. „Moji prijatelji traže informacije o dvorcu. Rekoh im da je ovo pravo mesto.“
„Ovde su takve stvari skupe.“ Slegla je ramenima. „A vi izgledate kao neko ko može da ih plati.“
Arino je posegnuo za torbom i izvadio zlatnik. Nestao je u njenom dlanu brže nego što je iko mogao da primeti.
„Grofa štite opasni ljudi“, šapnula je, gledajući Arina. „Ako mislite da uđete, bolje da znate šta radite.“
„Ko je grof?“ pitala je Selin.
„Vensar. Zovu ga Crni vuk.“ Pogledala je oko sebe. „Kažu da niko ne izlazi živ iz njegovih tamnica.“
„Koliko je teško ući u dvorac?“, upitao je Meriš.
Devojka je spustila glas.
„Za dva dana je bal. Stižu gosti iz celog kraljevstva.“
„Bal?“ Arinu su oči na trenutak zacaklile. „Savršeno.“
„Ako vas otkriju“, rekla je gostioničarka, „neće biti druge prilike.“
„A ako nas neko prepozna?“, progutala je Selin pljuvačku.
„Neće“, smeškao se Arino. „Bal je savršena prilika.“
Devojka se brzo udaljila, nestajući među gostima.
„Previše je rizično“, šapnula je Selin.
„Sve je kocka“, rekao je. „Ali sutra nastupamo.“
„Ako plan pukne“, nakrivio je Meriš glavu, „završavamo u tamnici. A ja ne podnosim tesne prostore.“
„Drži se onoga što smo rekli“, uzvratio mu je Arino pogled.
„Dobro. Zapamtite da burgonijski balovi nisu samo vino i pesma. Svaka reč vas može sahraniti.“
***
Vratili su se u sobu gostionice, koju su ranije tog dana iznajmili. Bila je skromna i tesna, ali dovoljno udaljena od glavnih ulica, da niko ne obraća pažnju na njih.
Arino je razmotao grubi pergament preko stola.
„Dvorac ima tri ulaza.“ Pokazao je na mapi. „Glavni, za zvanice. Istočni za poslugu i zapadni, koji vodi ka dvorištu i obično je zaključan.“
„Kako si došao do ovoga?“ upitala je Selin.
„Rekoh Vam gospo“, dobacio je Meriš, razvukavši usta u osmeh, „ovde informacije imaju svoju cenu.“
Arino ga je ignorisao i nastavio da prstom prelazi preko skice.
„Ulazimo na glavni. Pretvaraćemo se da smo trgovci iz Trevire, pozvani na bal. Selin, tvoje ponašanje mora biti besprekorno. Moraš izgledati kao dama naviknuta na raskoš.“
„Nikad nisam bila na takvom mestu“, progutala je knedlu. „Šta ako nešto zabrljam?“
„U tom slučaju, ti ideš prva u tamnicu“, cereknuo se Meriš.
„Nećeš pogrešiti“, odvratio je Arino. „Samo me slušaj i ponašaj se prirodno.“
Zatim se okrenuo prema vodiču.„Ti ćeš biti naš prevodilac i sluga.“
„A šta tačno tražimo?“, upitao je Meriš.
„Medaljon“, rekao je snizivši glas. „Zovu ga Gvalinovo Oko. Trebalo bi da se nalazi u grofovoj radnoj sobi. Najverovatnije u sefu.“
„I kako misliš da ga otvoriš?“, ubacila se Selin.
„Imam alat.“
Sutradan se trojka uputila ka pijaci. Vrvela je od trgovaca koji su nudili tkanine, nakit i maske. Sve što je bilo potrebno za bal.
„Previše je raskošna“, prokomentarisala je Selin birajući haljinu. „Ne mogu da nosim ovako nešto.“
Arino je, birajući rukavice, dobacio preko ramena: „Moraš. Želim da izgledamo uverljivo.“
Uzela je tamnoplavu haljinu sa srebrnim vezenim obrubima i povukla se iza paravana. U međuvremenu, Meriš je prišao Arinu.
„Znaš da obijaš sefove“, šapnuo mu je.“
„Radi svoj posla.“
Selin se pojavila iza paravana.
Tamnoplava svila padala je preko bokova u blagim talasima. Srebrni vez je isticao krivine ramena i otvoren dekolte. Pojas joj je stezao struk, dok joj je kosa, padala niz leđa u mekim talasima.
„Izgledaš… besprekorno“, prošaptao je Arino.
Zarumenela se. Ruke su joj se i dalje igrale ivicama haljine.
Te večeri, u sobi, Arino je istresao sadržaj kožne torbe na sto. Set alata za bravarske poslove, nekoliko sitnih kalauza i malu bočicu sa providnom tečnošću.
„Šta je to?“, pitala je.
„Ulje za mehanizme“, odgovorio je. „Ne želim da se čuje svaki škljocaj“
„Prilično impresivno“, primetio je Meriš, gledajući alat. „A šta ako naletimo na stražu?“
„Ti ćeš ih zabavljati.“
„A ako nas provale?“
„Selin, neće. Mi smo trgovci iz Trevire. Ti ćeš se smeškati, pričati o vinima i svili, i uverljivo igrati svoju ulogu. Jasno?“
Klimnula je sigurnije.
***
Kočija se zaustavila pred osvetljenim ulazom dvorca. Dva kamena lava su čuvala stepenište koje je vodilo ka drvenim vratima.
Selin, pod srebrno-plavom maskom, spustila je ruku na Arinovu. On je nosio crni domino koji mu je prekrivao gornji deo lica. Meriš bez maske, bio je dva koraka iza njih, obučen skromnije, u ulozi sluge.
„Imena i razlog dolaska?“, upitao je stražar u crvenom plaštu.
„Arturo i Leia iz Trevire“, odgovorio je vedro Arino. „Trgovci svilom. Pozvani smo na bal.“
Diskretno je podmetnuo zapečaćenu kovertu sa pečatom Sindikata trgovaca Trevire. Ovaj je pogledao pečat, pa Arina. Jedva primetno je klimnuo i sklonio se u stranu.
Ulazna sala je bila osvetljena desetinama kristalnih lustera. Visoki svodovi i sjajni mermer su krasili dvorac. Bal je već bio u punom jeku. Gosti u raskošnim odorama su šetali, razgovarali i nazdravljali. Maske su im skrivale lica, ali ne i pohlepu u pokretima. Orkestar je svirao u uglu neku veselu melodiju. Posluga se kretala među okupljenima, noseći pladnjeve s vinom i kanapeima.
„Neverovatno“, šapnula je Selin. „Kako ćemo ovde išta uraditi?“
„Prati plan“, promrmljao je Arino. „Gde je Meriš?“
Bio je u uglu i razgovarao sa slugama.
Na galeriji iznad, među zastavama s crnim grbom vuka, zaustavila se visoka figura u crnom plaštu podšivenom tamnim krznom. Maska u obliku vučje glave prekrivala je gornji deo lica. Desna ruka mu je počivala na ogradi. Nosio je prsten sa oniks-pečatnjakom, sa urezanom glavom vuka.
„Grof Vensar“, neko je izgovorio skoro bez daha. „Crni vuk.“
Domaćin je preletao pogledom salu. Na tren se zadržao na njima. Dovoljno da Selin oseti kako joj se koža ježi. Zatim je nestao iza zavese.
Meriš im se ubrzo pridružio, s čašom vina u ruci.
„Radna soba je gore. Dvojica čuvaju vrata“, šapnuo je Arinu.
„Skreni im pažnju. Selin, pođi.“
Popeli su se na sprat, razgledajući ukrase. Orkestar je u to vreme podigao forte.
Meriš se približio stražarima, teatralno gestikulirajući.
„Gospodo, večeras se dobro pije, zar ne? Jeste li probali vino iz doline Viraj“
U trenutku aplauza koji je dolazio iz dvorane, Meriš je podigao ruku i raspršio prah iz skrivenog fišeka.
Jedan stražar je pokušao da vikne pre nego što se uhvatio za grlo i srušio. Drugi je uspeo da posegne ka maču,ali su mu kolena popustila i telo je klonulo na pod.
„Šta je to bilo?“, prošaputala je Selin.
„Mala pomoć prijatelja“, nasmešio se Meriš.
Brzo su ih odvukli u prvu sobu s desne strane i zatvorili vrata.
Arino je već bio na pragu radne sobe.
„Brzo“, rekao je. „Pre nego što neko naiđe.“
Ušli su u polumračnu prostoriju. Lagani povetarac je pomerao zastore kroz poluotvoren prozor. Na stolu su bili razbacani papiri, nekoliko otvorenih knjiga, mastionica i osušeno pero.
Arino je na trenutak napregnuo sluh.
„Neko je već bio ovde“, promrmljao je.
Prilika je iskočila. Arino je posegnuo za nožem i zastao.
„Terano?“
„Ari,“ progovorio je visoki, tamnokosi muškarac, oslanjajući se na sto. „Kao nekad, zar ne?“
Selin se stresla. „Ko je ovo?“
„Stari poznanik“, odgovorio je Arino, ne mičući pogled s njega. „Šta radiš ovde?“
Nož mu je ostao u šaci.
„Došao sam po isto što i ti“, rekao je Terano, podigavši ruke.
„Medaljon?“,zaškiljio je Arino. „Ovo nije tvoj teren. U Neapolisu si bio kralj, ali ovde…“
„Ovde je svako za sebe“, prekinuo ga je Terano. „Nisam mogao da propustim priliku. Dvorac, bal, tajne. Kao da nas je sudbina opet spojila.“
„Ako misliš da ću podeliti plen…“, procedio je stegnuvši bodež.
„Plen?“ Terano je zakoračio bliže, spuštajući glas. „Ovo je karta za slobodu. Ako ga uzmemo, možemo završiti s ovim životom zauvek.“
„Ne verujem ti“, trgnuo se.
„Ne moraš. Ali moramo sarađivati. Ako ne izađemo zajedno odavde, nije važno ko će imati medaljon.“
Vrata su se otvorila.
„Stražari se pomeraju. Moramo požuriti“, šapnuo je Meriš.
„Ko je ovaj?“, upitao je Terano, uperivši pogled ka pridošlici.
„Naš vodič.“
„Veruješ mu?“
„Vidim da se vas dvojica poznajete“, umešao se Meriš. „Ali savetujem vam da skratite ćaskanje.“
„Možemo li ovo kasnije?“, ubacila se Selin.
Arino je konačno spustio nož.
„Ako uradiš nešto glupo, znaš kako ćeš završiti.“
„Kad sam to učinio?“, osmehnuo se Terano.
„Mnogo puta.“
Približio se stolu, dok je Terano stajao nasuprot njemu.
Ako je priča tačna, medaljon je u sefu ispod papira, pomislio je.
Kleknuo je, sklonio papire i otkrio metalnu kutiju.
„Tu je“, izustio je Terano.
„Koliko dugo si ovde?“, upitao je, vadeći alat.
„Dovoljno da zaključim da ga ne mogu sam otvoriti“, prekrstio je ruke. „Stražari patroliraju na svakih deset minuta. Imamo možda još pet.“
Na vratima kutije bile su dve bravice. Gornja i donja. Iznad ključaonice nalazio se slovni cilindar.
Arino je prineo svećnjak bliže i crnom čađi zaprašio rub slova. Tri znaka su primila čađ drugačije.
Usmerio je pažnju na gornju bravicu.
Sitni škljocaji alata su ispunili tišinu…
Tik.
Kalauz se prelomio.
„Jebem ti…“, opsovao je kroz zube i izvukao iz futrole tanak kukast alat. Nakon dva brza pokreta, polomljeni komadić mu je kliznuo na dlan.
Uzeo je rezervni kalauz i gornja bravica je ubrzo popustila.
Selin je cupkala dok je gledala prema vratima.
„Zar ne bi trebalo da premestimo stražare?“, šapnula je.
„Selin, molim te ne paniči“, promrsio je Arino, ne dižući pogled.
„Šta je s tvojom pratiljom?“, nastavio je Terano. „Imaš ukusa, prijatelju.“
„Ućuti“, procedio je, dok mu je kap znoja klizila niz slepoočnicu.
Prešao je na donju bravicu. Namestio je tri označena znaka na slovnom cilindru i uzeo novi alat. Osluškivao je kako jezik brave diše pod prstima, vraćajući napetost cilindra za deliće kruga.
Jedan kontraokret, pa drugi i zupčanik se poravnao.
Brava je kliknula. Otvorio je sef i izvukao kožnu kutijicu sa pečatom grofovske kuće.
„To je to?“ Terano se pomerio korak bliže.
Arino je sklonio kutijicu iza leđa.
Vrata su se naglo otvorila.
Stražar u crvenom plaštu je stajao na pragu s izvučenim mačem.
„Šta radite ovde?“, viknuo je, prelazeći pogledom preko njih.
Selin se zaledila u mestu.
Terano je zgrabio stolicu i bacio je prema stražaru. Drvo se razletelo u komade.
U istom trenu, Meriš mu je prišao s leđa i udario ga drškom noža u potiljak. Stražar se srušio na pod.
„Je li mrtav?“, drhtala je Selin.
Meriš je kleknuo i prislonio dva prsta uz njegov vrat.
„Ne. Samo spava. Doduše, ne baš spokojno.“
„Moramo da izađemo odmah“, zaključio je Terano i pojurio ka prozoru.
„Krećemo“, rekao je Arino, gurajući kutijicu u džep.
Terano je već bio na prozoru i izvukao uže iz pojasa. Brzo je vezao čvor i povukao ga jednom da proveri.
„Dolazite?“, osmehnuo se.
„To ti je plan?“, oštro ga je pogledao Arino.
„Rezervni. Prvi si upropastio.“
Selin je prišla prozoru i pogledala naniže.
„Previsoko je…“
„Nemamo vremena za premišljanje“, izustio je Terano, već nestajući kroz otvor.
„Polako“, rekao je Arino, hvatajući je za rame. „Ja sam iza tebe.“
„Ako padnem…“, glas joj je zadrhtao.
„Nećeš“, ubacio se Meriš, koji je već obmotavao uže oko ruke. „Ne puštam gospe.“
Pogledala je još jednom Arina, pa uhvatila uže. Ruke su joj drhtale dok je prebacivala nogu preko prozorske daske. Zatvorila je oči i krenula.
Čim je dodirnula tlo, Meriš je već bio iza nje.
Arino je zastao na prozoru i pogledao poslednji put ka vratima. Čuo je korake stražara koji su se približavali.
„Ideš li ili ti se gore sviđa?“, doviknuo je Terano iz tame.
Prebacio se preko ivice i počeo da se spušta.
U trenutku kad su stražari upali u sobu, on je već bio metar iznad tla.
Skočio je.
Terano ih je povukao u senku iza zida.
„Pratite me. Imam izlaz.“
***
Kroz kanale se širio zadah truleži i ustajale vode. Koraci stražara iznad njihovih glava terali su ih da ubrzaju.
„Uvek si imao domišljate begove“, dobacio je Arino dok su gazili kroz plitku vodu koja im je pljuskala po obući.
„Učio sam od najboljeg“, odgovorio je Terano. „Sad ćuti i trči.“
Na kraju izlaza čekao ih je čamac, vezan za trošni drveni mol. Niska prilika u kapuljači držala je veslo.
„Tvoj čovek?“, upitao je Arino, ne skidajući pogled s figure.
„Pouzdaniji nego ti“, uzvratio je Terano, uskočivši u čamac. „Ulazite, pre nego što se predomislim.“
Arino je pogledao Selin. „Hajde.“
Čamac se otisnuo niz kanal.
Kako su se udaljavali, svetla Burgrada počela su da blede, pretvarajući se u mutne žute tačkice u daljini.
Izvadio je kutijicu iz torbe i pažljivo je otvorio.
Na tamnocrvenom plišu, ležao je medaljon od oksidiranog srebra. U središtu se nalazilo stakleno oko, poluprovidno, koje se pod mesečinom prelivalo u bledoplavo. Ispod stakla, nazirao se jedva vidljiv krug presečen s tri tanke linije.
Na trenutak, činilo se kao da ih medaljon posmatra.
Terano se nagnuo bliže. Oči su mu zatreperile.
„Dakle… to je Gvalinovo Oko?“
„Tako su ga opisali“, zaklopio je kutijicu Arino.
„Šta sad, Ari? Da ga podelimo?“
„Videćemo“, pogled mu je na trenutak skliznuo sa medaljona.
„Idemo kod mog čoveka“, ubacio se Meriš. „On će utvrditi autentičnost.“
Selin je zamišljeno gledala u vodu pa u Meriša.
U tom trenutku mu se rukav pomerio. Primetila je kožnu narukvicu na njegovom zglobu sa utisnutim znakom vuka.
Čamac je, gotovo neprimetno, promenio pravac.
Ostavite odgovor