Na samom rubu ostrva “krilate pobede” budili smo se sa suncem i neometanom lakoćom postojanja bivali gde god, uvezani ni za šta.
Glave zabačene unazad, ledjima oslonjenim na kamen, upirem rukama i gledam u nebeske odraze mora, tražeći poznato u dalekom, oblutke i obličja, maštom oslikavam i dodeljujem, očima uprtim ka nebu, prisećam se nasumičnih dana, ne preispitujući ih, samo čeprkam, u potrazi za detaljima.
-“Da li znaš da sam kao mali mislio da mogu da ukrotim talase? Da ih zajašem, poput kauboja koji skoči na konja u pokretu.”
Ta ideja nije bila kakva iluzija, već stvarno uverenje, sigurna promisao, činjenica meni znana i tajna, da sam jahač vodene stihije, krotitelj repova beskrajnog mora.
-“Znam, ti i sada to misliš.”
Na samom smo rubu ostrva, gde se sve pokreće. I putujuća čerga i uvo najstarijeg psa što leprša, staro koliko i samo ostrvo, i stene pod kozijim nogama, što niotkuda svraćaju, stopalima mesimo pesak, špilja se napuni vodom pa klokoće, malo nas je stigla glad, sirovi badem i suvo groždje, pesak na dupetu, i sve, baš sve, sitno treperi u zamahu života.
Život pronalazi trase, drveće u horizontalnom izdanju, kako odavde iz kamena, odakle ovoliko vode – ne znamo – ali, nakon nekog vremena, više se i ne pitamo. Srodimo se, srodi te sa sobom, da je moguće rasti vodoravno i vertikalno, u svim pravcima – rast je rast.
Pogled ka horizontu i vidim hilljade, hiljade hiljada zubastih formi, kako prevaljuju, jedna za drugom, jedna iz druge, podržavajući se, kao kakvi čuperci razbaškarene kose, poput zubaca fine testere, i prepoznajem savršenu kamuflažu morskih pasa, koje ne vidim, ali razumem, da živeti u moru znači biti more.
Nije ovo dobro mesto za šator, kaže kakav glas, da li je motorista ili prolaznik, nebesa da nisu, da li je sa druge strane ostrva vest, pretnju ili putokaz doneo vetar. Pakujemo stvari, nije invazija, ali kao da jeste, žurno u pravcu jedinog logičnog – u pravcu tek izlazećeg meseca.
A mesec, džinovska kružnica, nikad veći, kao da se dobro jelo, izranja, stižemo na početak spektakla koji nismo tražili, spektakla koji nas je sebi doveo, dok Makedonac zabacuje udicu i razgovara sa sobom i ribama, ribama i sobom i ženom i ko zna sa kim sve, utihnulo je sve unaokolo, mi ušuškani dodirujemo zidove ispunjene vetrom, sigurni u svoj jedrenjak, mi ušuškani dodirujemo sve.
Ovde ne postoji prolaznost, ne postoji ni vreme, uvek je jedno te isti dan, koji traje od vajkada, i ljudi odlaze i dolaze i dolaze i spiraju sa sebe nepregledne slojeve u dubokim kanjonima, ovo ostrvo je oko mora, oko iz kojeg kaplju rajske suze nabujalih voda.
Bili su na samom rubu ostrva, pored drveta koje raste iz peska i biljaka koje rastu po stablu, vetar zabacuje žensku kosu, mačke i gušteri jurcanjem zovu na igru, zajedno sa kozama što nemaju neprijatelje, bili su na samom rubu ostrva pored drveta koje raste iz peska sa starima i mladima, nagima i obučenim, planinskim i morskim, bili su pored drveta koje može da im bude otac i deda i svi počivši, bili su na samom rubu ostrva, u samom središtu onoga što zove se sloboda.
-“Da li znaš da moramo da se vratimo?”
-“Znam..”
Trebaće im jedan dan,
ili čitav život.
Samotraki
Avgust, 2024.
Ostavite odgovor