Povratak iz avantura samo je delimičan – neko parče bića ostaje u planini i nalik telu od gume, ja bivam rastegnut izmedju uvala i visoravni.
Tišina i sopstveni zvuci, omogućavaju, čak i primoravaju da se razmišlja. Moje misli, nisu samo moje, one pripadaju satima razgovora, čiji je jedini svedok planina.
Tokom ovakvih dana, dešava se živi odnos sa prirodom, život u brzini zamenjuje sentiment, koji je sam po sebi sporijeg takta – grana koja lupa čvrge, muva juri lepljive prste od urmi, staza pruža potporu našim nogama, oblaci nas štite od sunca, vidim lisicu u mraku ali nisam siguran, kiša inače smeta ali ne i sada, vidim lisičji rep i siguran sam – priroda je naš zaboravljeni ritam života.
Parče koje ostaje, nije zaboravljeno, oduzeto niti otudjeno, taj deo otkucava u saglasju sa živim svetom, tamo gde postoji tok, a ne uloge, kapital i slojevi, svrha je postojati celovito, pa kako kada sam rasut, pa tako, jer “ti to možeš da umeš”, kako kaže moja “skoro progovorila” bratanica.
Krećemo se po nekakvoj kičmi, nekakvog diva, po pršljenovima Južne Srbije, u potrazi za ko zna čim, sledimo stazu od Niške Banje, preko vrhova zvučnih imena – Crni kamen, Mosor, Sokolov Kamen i na kraju Trem, pa nazad u obrnutom smeru istim putem.
Da mi je jos koje oko, pa da se nagledam, ovako, sa ova dva, jurim očima ne bih li upio sve, baš sve, a sve kao i mi sami, menja se iz trena u tren. Dovoljan je treptaj i staza čudesnim metamorfozama preobliči iz šumske u grebensku, pa zatim ponire u prevoj, iz kojeg penjemo sledeći vrh.
Na vrhu smo i jedino što čujem je vetar, snažan i hladan, on je autoritet, čujem i ritam svoga srca – ono poigrava obezbedjujući život. Tokom naizmeničnih uspinjanja i spuštanja u doline, susrećem ne samo fizički svet, susretanje sa u ovom slučaju čamotinjom, mrzovoljom i ljutnjom, koji datiraju od ko zna, dešava se sporadično u naletima, kao i sam vetar. Unutrašnji konflikt raspetljavam dugim kretanjima, bez cilja i očekivanja, postoji samo želja da ponovo naučim da hodam, orijentišući se naspram sveta u celini.
Povratak iz ovakvih avantura je samo delimičan – neko parče bića ostane u planini, ali, neki deo planine, neopažano i nečujno prodre i nahrani nas, nalik majci koja brižno odgaja dete, tako i mi, u planini tokom dugih kretanja, osamostaljujemo se čineći prve korake.
U planini sam iznova novorodjenče, čovek što uči da hoda, planina me uspravlja – vertikalno.
Sokolov put (Niška Banja – Trem – Niška Banja)
Mart, 2025.
Ostavite odgovor