Šta je uopšte putovanje?
Još kao malom, putovanja su predstavljala žestoka uzbudjenje, a roditeljima paćenje, jer „Nikola, hajde da spavaš“, pokušavali su raznoliko da me uvedu u san. Neuspevajući da me skinu sa prozora, zagledan u potpuni mrak, pratio sam jedva vidljive obrise svega što smo prolazili tokom celonoćne vožnje prugom Beograd – Bar. Ne sećam se toga, zaborav sustiže i prestiže i to je neka druga stvar, ali pamtim tihu želju, navijački ostrašćenu, kao u penal seriji kada žmuriš u nadi da tvoj tim pobedjuje – tako sam i ja verovatno jedini putnik te legendarne rute, koji se nadao da voz može i sporije, kako putovanju ne bi bilo kraja. Istinski ljubitelj sporih pruga, vazda.
Prethodnih nedelja, pronalazim sebe po dzepovima sećanja, pretražujem po budžacima i pasažima, kibicarim u pokušaju da reinkarniram skorašnje radosti. U san idem improvizovano se moleći izistinski iz srca, razmišljam o lepoti i u sklopljene kapke učitavam kasetu iz arhiva događaja, za kojima ponovo ištem. Nije mi namera da maskiram svakodnevne činjenice, da obedujem sa nostalgijom za istim stolom, pokušavam samo da saberem trenove, ne propuštajući ni jedan jedini detalj. Sakupljam ih kao latice, kako bih ipak, samo još nekad video lepotu, a zatim rasuo, predajući je svima i svemu, pre nego što vetar zaborava to učini.
Da li je čudno razgovarati sa planinom, sa sobom, naglas dok šetaš stazom, kao da vas je dvojica?
Ponekad pomislim da nikada iz tog voza i nisam izašao i da jedan deo mene još uvek negde, možda oko Priboja, juri pogledom u ritmu lokomotive. Pamtim i prvi šator, smešten u sobi koju sam delio sa bratom, čaršaf nespretno razapet izmedju dva stabilna nečega. Takva je i naša koža, poput razapetog šatorskog krila, kao zidovi bez ćoška, što čuvaju ili skrivaju neopipljivo. Valjda se otud po šatorima i katunima, u zagrljajima, pod strehom usled kiše ili kakvom bogatom krošnjom, osećam najbolje, pomislih.
Ne zaobilazeći ni izolovane kote putuju vesti i zbivanja iz zajednice, lokalne ili svetske, ne zaobilazim ih ni ja, jer se privatno i javno zbrkalo. Zadržim dah, kao da gnjuram, žmurim, pa pročkiljim, ne bih li se uverio jesam li još uvek živ. Nikad nisam voleo da idem u duboku vodu, a ipak, redovno plivam u dubine virtuelnog sveta, rizikujući da se utopim. Progledam, živ sam ipak, to je znak da jesam.
U susretu sa tim očvrsnem, a ustvari se zgrčim kao naglo zaledjena voda, i utom ledim sve bližnje. Odakle to da smo prema potpunim neznancima oličenje prisnosti, a na najbliže grizemo, kidišući očnjacima njihovu bezuslovnu ljubav?
I tako lutajući po visoravnima sadašnjosti, naletim na ruke, širom otvorene, to nije zagrljaj, to je ščep, koji traje skoro koliko i ja sam. Imala je snažnije ruke nego ja, Divljanovi stihovi bivaju java, iako ona ne grli rukama, grli celom sobom.
Dva oka, nekakav zalogaj i širom otvorene ruke – “ne treba nama puno, takvi smo nas dvoje” – rekoh prodavačici iako me nije ni pitala, a ja bih pričao celom svetu, žedan kontakta kao i uvek.
Glas iz prošlosti, nalik lucidnim koracima, šunja se iza mene i kad god se okrenem, ne pronalazim nikog, do njenog bića, koje izgovara moje ime sa suprotne strane, okrećući mi glavu i vraćajući me sebi iz predsoblja prošlosti. Zna da sam sklon da zaglavim, zna i da na silu ne reagujem, pa me pruženom rukom dozove, vodeći me na pravi kolosek – u napred.
Mislio sam da pišem o planini, neznajući da pišem o njoj…
Negde oko Hrama,
18. Avgust 2025.
Ostavite odgovor