Mačak koji je voleo slobodu

Da bih vam ispričala priču o Caletu, mačku koji je voleo slobodu više od svega, moram prvo da ispričam priču o Caki, prvoj mački koju sam udomila.

   Mačke smo oduvek imali u selu. Imali smo staru mačku koja bi se svakog proleća omacila. Čuvala je mačiće i učila ih da love miševe, a onda bi ih na jesen ostavljala da se sami snalaze. Preko leta bih joj pomagala tako što sam hranila mačiće dok ne ojačaju. Međutim, zima bi, posebno ako je duga i hladna, uzela svoj danak i preživelo bi tek po neko mače. Mačore bi majka mačka oterala od kuće, a ženke bi ostajale.

   Ali imala sam želju da imamo i mače kod kuće, u gradu, u stanu. Godinama mi roditelji to nisu dozvoljavali, ali kada sam već odrasla i zaposlila se, prihvatila sam odgovornost brige o kućnom ljubimcu. Donela sam sa ulice napušteno sivo mače. Tako se u kuću uselila Caka.

   O Caki neću mnogo da vam pričam: o njenom vaspitavanju, uništenom nameštaju, izvoljevanju za hranu, skrivanju po kući da smo je satima tražili plašeći se da nije šmugnula u hodnik ili ispala kroz prozor – a ona bi nas mirno sve vreme posmatrala sa vrha regala.

   U početku sam je povremeno izvodila napolje, ali se ona mnogo plašila. Ja sam, s druge strane, imala sve manje vremena da je pazim napolju. Zbog toga je postala prava kućna mačka.

   Jednom prilikom morali smo da idemo u selo na par dana, a nismo mogli da obezbedimo da neko to vreme brine o njoj, pa smo je poveli. U selu je bila u sobi, ali se tako uplašila i uznemirila da je skoro pobesnela. Krila se ispod kreveta i besno frktala na nas, a od stresa joj je čak krenula pena na usta. Odlučila sam da je hitno vratim u grad.

   Kad sam pokušala da je uhvatim, prvo me je dobro izgrebala, a zatim i ujela toliko da mi je probila nokat. Jedva smo je uhvatili tako što smo je poklopili korpom, preko koje smo stavili jastuk i ćebe da ne može da izađe. U pola noći vratila sam se u stan. U stanu se smirila, ali trebalo joj je skoro mesec dana da povrati poverenje u nas i da se opusti i mazi kao ranije.

   Nevolje su nastale i kad se razbolela – dobila je rak. Uspevala sam  nekako da je odvedem kod veterinara. Jedanput je i operisana, ali se posle par meseci javio recidiv i morali smo da je uspavamo. Tako se završilo devet Cakinih godina kod nas. 

   Nekoliko godina nisam razmišljala o drugoj mački. Ponekad bi se desilo da na par nedelja u stan dođe neko seosko mače, obično kada je trebalo da se leči. Neke od njih, nažalost, nismo uspeli da izlečimo.

   Skoro da sam se zarekla da više nećemo držati mačku u stanu. I onda se pojavio on. Mali sivi mačak, malo mršuljav i bez vrška repa koji je ko zna kako izgubio. Neodoljivo je podsećao na Caku. Ko zna, možda su imali i zajedničke pretke, jer su oboje poticali od uličnih mačaka iz istog naselja. I ime je dobio u znak sećanja na Caku: Cale. 

   Odlučili smo da ne ponovimo iste greške koje smo pravili sa Cakom.

   Pošto je u međuvremenu nameštaj obnovljen, odmah smo nabavili daske na kojima će mačak da oštri kandže. Pristupili smo strogom vaspitanju. Učili smo ga gde je posuda sa posipom, gde su posude sa hranom, gde je mesto za spavanje i šta ne sme da dira.

   Vodili smo ga svaki dan napolje, ali pošto je ispred zgrade bilo puno dece, vodili smo ga u Šumarice. Tačnije, odnela bih ga u torbi, pustila na livadu gde nema u blizini drveta da mi tamo pobegne i gde imam dobar pregled da primetim ako se neko približava sa psom. To je bio period kada nije bilo mnogo pasa kao kućnih ljubimaca, pa sam birala i vreme kada ih je manje u šetnji.

   Kada bismo išli u selo, vodili bismo i Caleta, pa bi se tamo družio sa seoskim mačkama. Vodili smo ga i u drugo selo, gde smo imali voćnjak u blizini šume. Tamo bi se igrao, lovio bubice i leptiriće, stražario pored mišjih rupa, a na poziv dolazio i vraćao se u bezbednost stana. Ali želeo je da napolju bude sve duže.

   Jedno popodne, u kasnu jesen, Cale mi je priredio strašnu brigu. Otišli smo u Šumarice kasno. Bilo je zahladnelo, a šetača skoro da nije bilo.Cale se vrteo po livadi, a onda je pobegao u obližnje proređeno žbunje. Kad ga pozovem, pojavi se, ali mi ne prilazi. Tako je prolazilo vreme.Već se smrkavalo, a on nikako da mi priđe. Nisam znala šta da radim. Zavukla sam se i ja u žbunje i čekala.

   Vladala je mrtva tišina. Jesen je – nema ptica, nema zujanja insekata, šuškanja miševa. Sve je bilo tiho. Toliko tiho da sam mogla da čujem gotovo nečujan mačji hod po utabanoj zemlji.Cale je sve shvatio kao igru. Prišunjao bi mi se, pa opet pobegao. Nikako nije dolazio na dohvat ruke. Nisam smela da ga ostavim u Šumaricama. On je ipak kućni mačak

   Kada sam ga napokon uhvatila i kada smo se izvukli iz žbunja, već je bio mrak. Pomislila sam: „Hvala Bogu da nema ljudi“. Zamislite da me je neko video kako se po mraku izvlačim iz žbunja.

   Dani su postajali sve kraći i hladniji. Bilo me strah da Caleta opet vodim u Šumarice, pa smo izlazili samo ispred zgrade. I tako je prošlo godinu dana.

   Cale je prezimio u stanu. Grejao se na radijatorima, uživao u obilnim obrocima i povremenim izlascima napolje – uvek pod pratnjom. Postao je divan, krupan i negovan sivi mačak. Odazivao se na ime, ali i na „mac-mac“ jer je to naučio od mačaka u selu.

   Došlo je proleće. Priroda ga je sve više mamila. Cale je po ceo dan čežnjivo gledao vrapce i golubove kroz prozor. Prozori su uglavnom bili zatvoreni, ali su zbog toplog vremena ponekad  bili otvarani na kant – koso.

   Cale je otkrio da može da se popne i provuče kroz prozor, a zatim da skoči na zemlju. Sreća je bila što smo živeli u prizemlju, pa je do zemlje bilo manje od tri metra. Cale je mačka, i naravno, uvek bi se dočekao na noge.

   Čim bismo primetili da je iskočio, trčali bismo napolje da ga vratimo. U početku je Cale pristajao da ga odmah vratimo, ali je vreme za povratak postajalo sve duže, pa su prozori bili sve češće zatvoreni. Ponekad bi Cale bio zatvoren u predsoblju dok su prozori otvoreni. 

   Kad bismo odlazili u selo, Cale je počeo da izbegava povratak kući. Trebalo bi nam skoro sat vremena da ga namamimo da nam priđe kako bi mogli da se vratimo. Razmišljali smo i da ga ostavimo u selu, ali bi ga stara mačka oterala od kuće, jer je mužjak. U selu je već bilo dovoljno mačaka, i svaka je znala svoju teritoriju, pa bi tamo morao da se bori za opstanak.

   Bilo je sve teže paziti na Caleta. U kući mu igre više nisu bile zanimljive – nije mogao da potroši svu svoju energiju. Tu je bio i zov prirode, iako je Cale bio još mlad mačak, star tek godinu dana.

   I onda je došao taj dan. Otišli smo u drugo selo, u voćnjak, da pokupimo orezano granje i okrečimo voćke. Cale je bio sa nama. Mi smo radili, a Cale je uživao u velikom voćnjaku. Povremeno bismo ga pozvali, pomazili, pa nastavili dalje.

   Nismo ga hranili, kako bi pošao sa nama kada krenemo kući. Došao je trenutak da se pakujemo – Caleta nigde nije bilo. Pretražili smo ceo voćnjak, dozivali ga i mamili, ali nije se pojavljivao. Da li nas je posmatrao iz nekog žbuna ili je već zašao u šumu? Proširili smo potragu. Tražili smo ga skoro dva sata, ali smo na kraju morali da krenemo kući. 

   Sutradan je bio radni dan, pa sam se u potragu vratila tek posle posla. Računala sam da će ogladneti u međuvremenu, da će se malo smrznuti i uplašiti, pa da će se pojaviti. Tražila sam ga i dozivala, mamila mesom koje sam ponela, ali se Cale nije pojavljivao. Zvala sam ga, pa osluškivala i čekala.

   I tako u krug – po celom voćnjaku i po delu šume. Caleta nigde nije bilo. Izabrao je šumu i slobodu. Postao je “hajduk”. Morala sam da odustanem. Znala sam da u šumi ima hrane u izobilju – miševa, ptica, buba I guštera – i da će mu instinkti proraditi.

   U blizini je bilo i lovište, a u jesen lovci ubijaju pse i mačke lutalice kao štetočine po divljač. Pretila mu je opasnost, ali Cale je sam izabrao svoju sudbinu.

   Prolazili su dani, nedelje, meseci… Svaki put kad bismo otišli u voćnjak, neko vreme bismo dozivali Caleta, u slučaju da je tu, ali bez uspeha.

   Oko sedam-osam meseci kasnije, otišli smo u selo kod babe i dede. To je ono selo gde su naše mačke i koje je oko dvadesetak kilometara  u pravoj liniji udaljeno od voćnjaka u drugom selu. I tad se pojavio jedan mačak – sivi mačak. Dok smo hranili naše seoske mačke, on je stajao malo po strani i posmatrao šta se dešava. Bio je prilično krupan, malo ofucan, sa rascepljenim uvom. Delovao je divlje i nepristupačno. Sklanjao se od naših mačaka, ali ostajao je tu.

   Pažljivo me je gledao, ali nije hteo da priđe, čak ni kad smo mu nudili hranu. Motao se u blizini oba dana tokom vikenda. U jednom trenutku, kada je ustao i krenuo da se udaljava, primetila sam da nema vršak repa…

   Baba i deda su mi rekli da se motao oko kuće još nekoliko dana, pa je nestao. Posle dve nedelje se ponovo pojavio, bio dva dana i onda više nije dolazio.

   Da li je to bio Cale? Ne znam. Zbog vrška repa, mislim da jeste. Ali kako je našao put od jednog do drugog sela, preko brda, šuma, njiva i livada? Ako je to bio Cale, odabrao je selo, a ne grad. Da li je uopšte pokušavao da ide ka gradu koji je u potpuno suprotnom smeru? Da li je došao samo da proveri da li smo tu i kako smo?

   U svakom slučaju, ako je to bio Cale, to više nije bio kućni mačak. Da bi preživio sve te mesece, morao je stalno da lovi i ko zna sa čim sve da se bori. Ne mogu ni da zamislim šta je sve doživeo. Sigurno je da nije imao kontakte sa ljudima ili bar ne prijateljske, jer nije hteo da nam priđe.

   Ako je to bio Cale, bio je mačak koji je odabrao slobodu – po svaku cenu.