Nemoguća ili kako sam preživela svoje detinjstvo

Nestašno, nemirno ili "nemoguće" dete? Kako definisati dete koje skakuće dok hoda, trči, pentra se po drveću, preskače ograde? Danas bi rekli: "hiperaktivno", ali u to vreme ja sam bila samo "nemirna" - kao i sva deca koja su do puberteta imala izgrebana ili razbijena kolena. Takva nemirnoća uglavnom se vezivala za dečake, a moji roditelji su imali devojčicu sa kojom nisu mogli da izađu na kraj. Toliko sam bila NEMOGUĆA da su odlučili da me ranije upišu u školu, da se smirim. Donekle su uspeli. U školi sam bila mirna kao bubica, ali kod kuće sam ostala onakva kakva sam oduvek bila: NE-MO-GU-ĆA.

Da biste shvatili šta znači biti NEMOGUĆA devojčica, navešću vam nekoliko primera.

Godinu dana pred polazak u školu, kad smo bili u selu, išla sam sa mamom do obližnje njive. Dok je čupala korov i drugu travu za svinje, ja sam odlučila da malo gazim po granju koje je zagrađivalo prilaz prema putu. Mama me opomenula, ali ko još sa pet godina sluša mamu? Moja igrarija završila se trnom u nozi. Taj glogov trn, skoro četiri centimetra dugačak, mama je uspela da izvadi tek kad smo se vratile kući. Kupala me je u koritu pored peći “naftarice” u toploj vodi koliko god sam uspela da izdržim. Koža se raskravila i trn je, uz blago pritiskanje, izašao. Na tom mestu mi je ostala mala rupica - ožiljak, kao uspomena.

Sledeće moje inaćenje dogodilo se tokom leta pred polazak u školu. Opet u selu. Dok su odrasli okopavali kukuruz, ja sam rešila da šetam baš po međi. A po međi je raslo najviše onog bockavog i oštrog korova: boce i palamida. Naravno, na majčino opominjanje bila sam potpuno gluva. Rezultat su bile dve široke i dugačke ogrebotine koje su toliko zagnojile da su morali da me odvedu kod lekara. Očišćeno, dezinfikovano i “ukrašeno” sa dva ogromna flastera. Flasteri se vide i na slici sa prijema u prvi razred: šnalica u kosi, buket cveća u ruci, kratka šarena haljinica i dva flastera.

Drugo polugodište prvog razreda osnovne škole krunisano je mojom nogom u gipsu. Uganula sam je dok sam se igrala i koškala sa mlađim dečakom iz zgrade. Pre nego što sam iskrenula nogu dva puta me je gurnuo u blato. Majka mi je rekla da se ne igram više sa njim, jer nema čistih stvari da mi obuče. Treći put sam izbegla guranje u blato, ali sam u bekstvu izvrnula nogu. Ni za živu glavu nisam smela da priznam šta se dogodilo. Gležanj se uveče naduo kao balon - bolovi su bili nesnosni. Tata je pozvao "Poštara" - čoveka koji je savršeno nameštao polomljene i iščašene kosti, a nadimak je dobio po zanimanju kojim se bavio. Nogu mi je "namestio" dok sam spavala, ali je rekao da mora u gips. Jedina dobra stvar mog prinudnog dvonedeljnog ležanja kod kuće, sa nogom u gipsu, bila je to što su me posetili učiteljica i nekoliko drugara iz odeljenja.

Ni posle noge u gipsu nisam se smirila. Jednog vikenda, krajem školske godine, u selu, mama se vraća iz njive i pita me: "Gde su ti pantalone?" Ja zbunjeno pogledam u kratke žute pantalonice koje sam nosila i kažem: "Pa tu su." "A pozadi?" Ja pogledam pozadi koliko mogu, a tamo nedostaje poveliko parče pantalona – ostalo je na bodljikavoj žici ograde voćnjaka dok smo je brat i ja preskakali.

Raspust posle prvog razreda. Opet u selu. I prva svađa mojih roditelja koju sam čula. "Ti ne umeš da je čuvaš! Uvek se nešto desi kad si ti sa njom!" - vikao je tata. Mama je pokušavala da objasni, da se opravda, a onda se i ona iznervirala. Uzela je motiku: "E pa, ti ostani da je čuvaš, ja odoh u njivu da kopam." Tako je tata ostao da pripazi na mene i mog mlađeg brata od ujaka. Ostali iz porodice, deda, majka, ujak i ujna, su otišli u njivu. Baba je ostala u kući da kuva ručak - nije mogla da pazi i na nas, decu.

Brat i ja smo se igrali po dvorištu, a tata je uzeo da radi sa drvetom. Znao je da pravi držalice za sekire, vile i motike, pa je time rešio da se pozabavi. Igrali smo se u "gornjem" dvorištu koje je bilo odvojeno od "donjeg" dvorišta gde su bili kuća i cvetna bašta. Između dvorišta bila je stara, niska, naherena taraba sa natrulim tarabicama i nakrivljenom kapijom. Kapija je bila otvorena, a brat i ja smo se jurili i u jurnjavi prelazili iz jednog u drugo dvorište. U jednom trenutku, u bežanju, promašila sam kapiju i našla se iza nje. Praktično sam bila saterana u ćošak. Da bih izbegla brata, odlučila sam da preskočim ogradu - ionako je bila niska. I dok sam se penjala, osetila sam oštar bol u nozi. Vrisnula sam i odmah sišla. Tata je pritrčao i zajedno smo pogledali šta je: na butini tanka nit krvi dugačka oko dvanaest centimetara. Ogrebala sam se na ekser. Ogroman, zarđali ekser. Ne sećam se tačnog redosleda događaja posle toga - sve sam zaboravila. Znam da je bilo reči da moram da primim antitetanus. Od toga sam bila prestravljena jer sam svojevremeno slušala od školskih drugova koliko ta injekcija boli. Čini mi se da su me vodili u seosku ambulantu. Da li sam na kraju primila taj antitetanus ili nisam, ili je to bio deo one vakcine pred školu - pojma nemam. Jedino se još sećam širokog zavoja na nozi koji sam nosila dok rana nije zarasla.

Mama nije ništa rekla tati kad se vratila iz njive i sve saznala, a tata joj nikada više nije prebacio da ne zna da me čuva. Uspomena na dan kada me tata čuvao je ostala na mojoj nozi - ožiljak dugačak dvanaest centimetara koji izgleda kao da se pocepala čarapa. Ograda u selu je nekoliko meseci kasnije zamenjena novom, višom i čvršćom - bilo ju je nemoguće preskočiti. Napravio ju je tata.