Beg u smrad

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, pedagogija se na našim prostorima temeljila na strogoći i apsolutnom nedostatku bilo kakve demokratije. Danas roditelji pregovaraju sa decom i konsultuju priručnike iz dečije psihologije ukoliko mališan odbije da jede karfiol. U moje vreme postojala je jedna legitimna roditeljska komanda, „Zato što ja tako kažem“.

Bila sam dete u osnovnoj školi kada se u mom mladom, pravedničkom biću rodio duh otvorene revolucije. Šta je tačno bila iskra koja je zapalila vatru pobune, ne sećam se tačno, možda mi nisu dopustili da gledam crtani film pre Dnevnika, možda su odbili da mi kupe neku igračku... Bilo kako bilo, nepravda je bila kosmičkih razmera. Moji tirani su morali da budu kažnjeni.

Smislila sam najsuroviju, najpotresniju osvetu koja je ikada pala na pamet jednom detetu, odlučila sam da odem od kuće i uništiti njihove živote zauvek.

Teatralno, s izrazom lica dostojnim antičke tragedije, umarširala sam u njihovu sobu. Stala sam mirno, podigla bradu i svečanim glasom rekla da odlazim od kuće. Zauvek. Dramatični termin večnosti je zapravo značio, na petnaestak minuta…

Nastala je tišina. Očekivala sam vrisak očaja, mamino bacanje na kolena i oca koji skrušeno priznaje sve svoje životne greške. Umesto toga, njih dvoje su me pogledali, prasnuli u smeh, a zatim potpuno ignorisali moje postojanje. Otac je nastavio da gleda u novine, dok je ona razmišljala da li sutra da kuva grašak ili sarmu.

Bila je to uvreda koju nijedan ponosni revolucionar nije mogao da oprosti. Demonstrativno sam zalupila vrata sobe, zgrabila svoj školski ranac, u koji sam na brzinu ubacila jednu svesku na linije, plastičnog ponija i pola kifle i izašla iz stana, tresnuvši ulaznim vratima.

Moje epsko putovanje u nepoznato trajalo je tačno osam sekundi. Zaustavila sam se na međuspratu.

Tamo se nalazila posebna prostorija jugoslovenske socijalističke arhitekture, bunker za vertikalni odvod smeća. Dimenzije su bile impresivne, metar sa metar. U zidu je zjapio metalni otvor ispod koje je provalija vodila direktno u kontejner u prizemlju, gde su završavali ostaci ručkova i stare novine svih komšija od osmog sprata do prizemlja.

Uvukla sam se unutra i pažljivo pritvorila vrata. Bilo je to moje tajno skrovište patnje.

Nakon dva minuta, kroz hodnik je odjeknuo mamin glas, miran i rutinski, Bojana, vraćaj se u stan, odmah!

Zaledila sam se od trijumfa. „Aha!“, pomislila sam iza vrata, „Počelo je! Panika! Haos! Bol!“

Naravno, nisam se pomerila ni milimetar. Stajala sam u mraku i u svojoj glavi režirala najveličanstveniju melodramu veka. Zamišljala sam stan u potpunom rasulu, majka leži na kauču, roni suze u jastuk, komšije joj prinose šećer i vodu jer joj je rođeno dete nestalo u zoru života. Otac korača po stanu s rukama na glavi, čupa kosu i kroz suze priznaje pred ikonom, da je sve njegova krivica, da je bio previše strog, da će mi, ako se ikada vratim, kupiti novi bicikl, dozvoliti da jedem čokoladu za doručak i više nikada, ali nikada neće spomenuti domaći iz matematike.

Dok sam tako maštala o svojoj novoj, blistavoj budućnosti u kojoj vladaju neki novi zakoni, fizička stvarnost je počela da uzima danak. Prostorija od jednog kvadratnog metra imala je vlastitu mikroklimu. Miris trulog kupusa i decenijskog podrumskog vonja bio je neizdrživ. Oči su počele nekontrolisano da mi suze. Plakala sam, ali ne od uzvišene tuge, već od čistog hemijskog trovanja amonijakom.

Nakon desetak minuta junačkog gušenja tuđim otpadom, odlučila sam da je kazna bila dovoljno oštra. Moje plemenito srce nije moglo više gledati (tačnije zamišljati) roditeljski očaj. Vreme je bilo za trijumfalni povratak i suze radosnice.

Otvorila sam vrata smetlišta, iskašljala se i dostojanstveno ušla u stan.

Očekivala sam da će poleteti prema meni, da ćemo pasti u suzama u zagrljaj dok u pozadini svira orkestar.

Umesto toga, u dnevnoj sobi je vladala idila. Moji roditelji su zavaljeni u foteljama mirno gledali Dnevnik 2. Na ekranu je spiker čitao izveštaj o žetvi pšenice. Niko nije plakao. Niko nije čupao kosu. Otac nije držao šećer i vodu, već je grickao pečeno kestenje.

Zaustavila sam se nasred dnevne sobe, smrdeći kao deponija, s rancem na leđima i crvenim očima.

Otac je polako skrenuo pogled s televizora, osmotrio me od glave do pete, blago namrštio nos zbog mirisa truleži koji se širio sobom, pa mirno upitao, kako je bilo na ubrzanom putu oko sveta?

Nisam rekla ništa. Skinula sam ranac, otišla ravno u kupatilo, umila se tri puta i zaključila da se bežanje od kuće u porodici sa zdravim cinizmom jednostavno, uopšte ne isplati.