Čovek koji nikada ne spava

Sve je počelo bezazleno, kasnim odlaskom na spavanje. Kako je vreme prolazilo, njegov mozak je navikao da ostaje budan sve duže i duže. Na kraju ritam sna se totalno poremetio i on više nije ni spavao.

Prijatelji su mu govorili da je to blagoslov jer ne gubi vreme na spavanje i može mnogo više da uradi u životu od prosečnog čoveka. Neki mu čak nisu verovali. Kako je uopšte moguće da neko živi a da se ne obnavlja kroz san. Na početku se osećao umoran, ali nije mogao da zaspi, kao što gladni ljudi kad pregladne više nemaju apetit. Vremenom ni umor više nije osećao. Ali su mu ponekad nedostajali njegovi šareni snovi. Kažu da samo geniji sanjaju u bojama. “E pa kad sam genije, sad imam i vremena da napravim nešto za ovaj svet” razmišljao je. Noću kad se sve utiša počinjao bi pravi vrtlog misli. Ideje su navirale, da čak nije uspeo ni da ih zapiše, a kamoli realizuje. Nalet kreativnosti je bio ogroman. Ne samo da je imao sve vreme ovog sveta za razmišljanje, već je stigao da pročita sve one knjige koje su ga oduvek interesovale, ali nije stizao zbog posla i porodičnih obaveza, izbindžovao je sve serije i filmove koje je imao na spisku, naslikao pregršt slika, upisao neke online obuke i sve u svemu, postao poznat kao Čovek koji ne spava. Neki prijatelji su ga pitali šta radi po celu noć i kako mu nije dosadno. “Kreativnim ljudima nikad ne može da bude dosadno, mada iskreno, ponekad budem ljubomoran na spavače. U stvari na sanjaće” odgovarao bi im. “Pih, pa ti više snevaš budan od svih nas zajedno koji se uglavnom ni ne sećamo da smo sanjali” bili su iskreni prijatelji.

Vremenom je postao poznat i široj javnosti, pa su mediji počeli da se utrkuju za intervju sa njim. Na jednom od televizijskih gostovanja pričao je o svom detinjstvu i naivnom pokušaju da se jednokratno naspava, kako više ne bi morao da spava. Terao se da spava, misleći da što duže bude spavao u cugu neće imati potrebu nedeljama za snom. Naravno da mu je sada smešan taj dečački pokušaj. Kasnije je počeo da proučava da li postoje primeri u živom svetu gde san nije potreban za obnavljanje organizma i brisanje toksičnog i nepotrebnog sadržaja iz mozga. Osim bića koja i ne poseduju mozak, poput meduza, hidri i sl., san je bio svima potreban. Negde je pronašao podatak da delfini i kitovi spavaju samo jednom hemisferom mozga i da postoje ptice koje spavaju u letu. “Još da naučim da letim” pomislio je. S obzirom na to da su se mediji otimali za priču sa njim i da im je to mnogostruko povećalo čitljivost i vidljivost, počela su i izmišljanja. Žuta štampa je počela da objavljuje neistinite i senzacionalističke naslove poput “Čovek koji nikad ne spava, završio u bolnici”, ili “ Pacijent koji je dobio krv od Čoveka koji nikad ne spava, prestao da spava, da li je ova bolest zarazna?” i razni drugi klikabilni naslovi. Paparaci su počeli da ga jure i svaka fotografija na kojoj bi se videli tamni podočnjaci (makar i oni napravljeni u fotošopu), debelo je plaćana. Deca su ga jurila za autogram. Starlete su htele da se fotografišu sa njim. Starije gospođe su mu nudile ugovore o doživotnom izdržavanju, jer ko bi bolje brinuo o njima nego neko ko je dan i noć budan. Bilo je i angažovanih privatnih detektiva koji su opsedali njegovu kuću u potrazi za “dokazom” da je sve to prevara i da on spava, ali da zbog slave širi lažnu priču o sebi. Toliko ga je sve to iscrpljivalo i oduzimalo mu vreme i koncentraciju, da je polako prestajao da se bavi stvarima zbog kojih mu je prvobitno odgovaralo da bude stalno budan. Stalno je nešto demantovao, ili se krio od hordi ljudi koji su ga pratili iz različitih motiva. Umoran je. “Kada bih makar mogao da prespavam ovaj horor od života kakav je postao” Nije više pristajao na intervjue, tužio je svaku žutu novinu koja bi izmislila nešto o njemu, sakrivao se od ljudi, odbijao pozive naučnika da učestvuje u eksperimentima ili da nakon smrti donira mozak u naučne svrhe, razmišljao da krene na psihoterapiju i prosto nije više umeo da se nosi sa situacijom. Saznao je da je navodno postojao čovek koji je preživeo metak u glavu u toku prvog svetskog rata , ali mu je metak oštetio frontalni korteks i on je proveo ostatak života bez sna. Skoro 40 godina. Da su makar bili savremenici, pa da podele iskustva. Čovek čoveka ne razume ako nije u istoj situaciji. I tako, vreme je prolazilo, Čovek koji nikada ne spava je počeo da sumnja u realnost. Da li je on došao iz neke druge dimenzije, gde ljudi uopšte ne znaju šta znači san. Da li je u lucidnom snu. Da li je lud. I onda je doneo odluku: “ Ne mogu da dam odgovore na ova pitanja i ne mogu da živim više u civilizaciji gde me ljudi prepoznaju, zato se pakujem i idem u planinu”

Spakovao je svoje knjige i nešto malo stvari, pozdravio se sa prijateljima i otišao. Niko nije znao tačno gde je. U svom novom okruženju, prepunom planinskog cveća i lekovitih biljaka, odlučio je da se posveti upravo izučavanju medicinskog bilja i pravljenju čajeva, melema i krema, koje je prodavao online. Ubrzo se pročulo da je misteriozni travar izgleda pronašao najbolje čajne recepture za nesanicu i meleme protiv podočnjaka. Neko bi rekao da je to ironija, ali nije, nego ljudi ne shvataju da im se stvari dešavaju sa razlogom. Možda je svako imao neki problem baš da bi našao rešenje za njega i unapredio ovaj svet.

Čovek koji nikad ne spava, saznavši da je njegov recept pomogao mnogim ljudima, odlučio je da ga javno otkrije, da se ne bi desilo da sam popije malo više čaja,pa počne da spava bez prestanka i da ljudi ostanu bez leka.

“Dobro jutro draga. Da li sam pričao nešto u snu? Sanjao sam neki baš zanimljiv i intenzivan san, ali čim sam otvorio oči, zaboravio sam ga” reče on svojoj supruzi.