ЧИКЕ У ЧУДНИМ ОДЕЛИМА РЕТКО ПЛАЧУ

ЧИКЕ У ЧУДНИМ ОДЕЛИМА РЕТКО ПЛАЧУ

Човек у белој униформи, затворен од главе до пете, седи насред нечег што наликује пошти. Све више личи на филмску кулису претеклу од прошлог века. Из плавог металног сандучета вире писма. Отвара коверту без поштанског жига и чита:

Драга Снежо, стигло ми је још једно твоје писмо и силно ме обрадовало. Знаш ли да је већ година како се дописујемо преко Клуба пријатељства. Правопис ти је све бољи, а знам да руски није лак. Похвалила сам се у разреду да ћу овог лета на Јадранско море и да ћу те упознати. Не знам кад ће то бити, зависи од татиног посла. Он је инжењер и због неког пожара од прошле ноћи је на дежурству. Мора да буде тамо док све опет не буде у реду.

Иначе, пролеће је дивно! Јуче сам цео дан напољу брала цвеће за хербаријум.

Следећи пут ћу писати више, а сад морам да завршим, јер је мама нервозна и пожурује ме. Каже да одмах крећемо на неки колективни излет. Иде цела школа. Толика је журба да је од ручка направила сендвиче. Можда останемо чак три дана. Срећом, пошта ми је успут – само ћу убацити писмо.

љуби те и маше твоја другарица Катја Акимова,

27. април 1986. Припјат, СССР