Asocijacije

Otvaram prozor i slušam kako se budi jutro.
Jutro je početak novih misli.
Misli sveže, poletne, razdragane, neuhvatljive.
Neuhvatljive ideje koje se rode i ne stignu da budu zapisane, da budu realizovane, ponekad čak ni ispričane.
Ispričane priče koje se prenose s kolena na koleno, i svaki put se pomalo izmene — nešto im se oduzme, nešto doda — i da li na kraju uopšte liče na one početne?
Početne, prve, prave, iskonske, originalne...
Originalne ideje — da li one uopšte postoje, ili je sve neka vrsta kopije? Asocijacije.

Asocijacije su zanimljiva pojava kod ljudi. A da li postoje i kod životinja?
Životinja za čoveka kažemo kada je sirov i surov, kada mislimo sve najgore o njemu.
Njemu pišem. Zbog njega stvaram. Sa njim želim. Njega volim.
Volim kad je nežan i dobar, uporan i hrabar, zanimljiv i inspirativan.

Inspirativan svet. Grad. Ljudi. Knjige. Izložbe. Priroda.
Priroda je neiscrpan izvor ideja.
Ideja koja je zaboravljena — gde ona ode i šta se s njom dešava?
Dešava li se da se ponovo rodi ista ta ideja — na nekom drugom mestu, u nekom drugom čoveku?
Čoveku. Mom čoveku. Pišem ovo.

Ovo ni malo ljubavno pismo. Jer ne znam da pišem ljubavna pisma.
Pisma volim da dobijam, mada su veoma retka.
Retka pojava je i buđenje jutra. Dešava se samo jednom dnevno.

Dnevno svetlo. Noćno svetlo. Difuzno svetlo. Sunčevo svetlo...
Svetlo i plemenito delo. A ne reči.
Reči su nekad suvišne, nekad neophodne. Nekad precizne, ponekad zbunjujuće.
Reči nejasne, lepe, ružne, pametne, glupe. Prve, poslednje. Dvosmislene, lažne, prazne, iskrene, istinite, dubokoumne, smislene i besmislene...

Besmislene asocijacije.