ONA

Već osedeo i dobrano izboran, ali i dalje boemski raspoložen za kartanje i piće sa društvom u kafani, sedeo je Gojko za dobro poznatim stolom naručujući jednu za drugom turu. U svojoj kući, sedeo bi uvek na stolici za ljuljanje pored prozora, zagledan negde u daljinu. Jedino smo mi, unuci—a ponekad ni mi—mogli da ga prenemo iz tog lutanja mislima i tada bi nam on recitovao najduže pesme na svetu, uz svoje gusle.

Voleo je i poštovao svoju ženu Naku, ali svi su znali i svi su ćutali da je voleo i NJU.

Ona bi se pojavljivala nezvana na različitim mestima i u različitim situacijama i to ne samo njemu, već svakome ko je bio primoran na dogovoreni brak. U to vreme, dogovoreni brakovi nisu bili nikakva retkost. Naprotiv, većina je tako bila sklapana. Tako su i Nakina braća, a Gojkovi dobri drugovi, hteli Naku da daju za nekog bogatog mladića, ali Naka je molila da to ne čine. Želela je da se uda iz ljubavi—i to baš za Gojka, kojeg je često viđala u društvu svoje braće. Međutim, Gojko nije mnogo obraćao pažnju na nju i uvek je doživljavao tek kao umiljatu devojčicu. Štitio je, čak i kad su je braća grdila, ali nikad je nije posmatrao drugačije nego kao sestru svojih prijatelja. On je imao svoju devojku u koju je bio zaljubljen i koju je nameravao da uzme za ženu.

Svadba je bila pripremljena, svatovi su pristizali, a pod šatrama su se mešali mirisi janjetine i domaće rakije. Muzika je bila glasna, čula se do poslednje kuće u selu. Mlada se spremala i sve njene drugarice su joj pomagale da namesti veo, frizuru, haljinu sa belim vezom i čuvale da niko ne otvori vrata—naročito ne mladoženja, jer svi su znali da to donosi nesreću. Nikada ga niko nije pitao da li je krišom virio, nestrpljiv da vidi svoju mladu, ali nesreća je stigla silovito, nenadano, naglo prekinuvši slavlje i zauvek ostavivši sve goste u neverici, čudu i žalosti.

Mlada je u jednom trenutku stala, stavila ruku na grudi i pokušala da udahne. Zatim tišina. Pala je na kolena, a drveni pod je zaškripao kao da ječi.

Drugarice su počele da vrište i dozivaju pomoć, ali bilo je kasno.

Velika tuga nadvila se nad celim selom i sada su umesto svadbe spremali sahranu. Kako se Gojko osećao niko nije znao, a on nikada više nije pričao o tome, nikada je više nije pomenuo, niti je iko u njegovom prisustvu smeo da bilo šta nagovesti na tu temu. Gojko je postao drugačiji. Potpuno se povukao u sebe, počeo je sam da luta šumama. Tada je, kažu, počeo da pije i jedino kada je igrao karte mogao je da podnese prisustvo drugih ljudi.

Jednom je naleteo na Naku, šćućurenu ispod nekog drveta i kad je pitao šta radi sama u šumi, rekla mu je da je pobegla jer su braća ponovo pokrenula temu udaje, a ona nikako nije želela dogovoreni brak. I to je bio trenutak kada je Gojko predložio da se uda za njega. Naka je bila lepa, dostojanstvena, mudra i oduvek je znala šta hoće. Živeli su skromno, ali srećno. Imali su puno dece i unučadi. Voleli su se i poštovali, ali jedan deo Gojka je ostao zatvoren za sve, pa i za Naku. To bi obično bilo dok se ljuljao u stolici i gledao kroz prozor, negde u daljinu. Tada bi mu se verovatno ukazivala ONA—ONA koja se pojavljivala samo Gojku i onima koji su pristajali na brak bez ljubavi. Pričalo se da je nekima dolazila u san, a neki su je videli na javi i to baš u haljini sa belim vezom i velom na glavi. Lepa, ali nekako maglovita i krhka, kao od neke pene i tako bi i nestajala—u trenu, tiho, bez traga.

Mi, deca, nismo ništa znali o tome. Samo smo mogli ponekad da načujemo fragmente razgovora odraslih i da osetimo misterioznu atmosferu reči poput ONA, veo, haljina od belog veza i slično. Kada su se vodili takvi razgovori, Naka bi, ukoliko bi primetila da mi prisluškujemo, izašla iz prostorije i objasnila nam da su to teške i nerazumljive teme za decu i da ponekad ni ona sama ne shvata zašto se neke stvari u životu odvijaju baš tako kako se odvijaju. Da je to i lepota i strahota života. Nežno bi nas pomazila—nekog po obrazu, nekog po kosi i rekla da idemo da se igramo i uživamo u životu. Mi bismo se samo bezbrižno kikotali, ali tokom odrastanja često bismo se sećali njenih reči. Tada nismo znali ko je ONA, ali smo osećali da deda gleda u nju kada ćuti, a mi se tada ne bismo usudili ni da dišemo. Kao da smo i mi, na trenutak, osećali da postoji ljubav toliko jaka da ni smrt ne može da je izbriše.