Siniša Ivetić
PRA SNAŠICA
Sretoh eto jučer, mog nekadašnjeg „komšiju“ Todora na auto pijaci.
Vidim, čas se jadan isteže kriveći vratom, čas se zgura on, k’o da nosi na ledjima pečeno jagnje.
– Šta se kriviš komšo, šta te to muči?
– Jesil’ me pozno slave ti?
– Jesam odmah, nisi ti baš bilo ko.
Zvao sam ga ja komšom, jer je u vremenu prošlom, često pješice silazio u varoš, gdje sam ja odradjivao pripravnički staž u advokatskoj kancelariji.
Isti bi se znao uspeti uz stepenice, iz Lovačkog raja – obližnje kafane i „svrnuti“ u prvu kancelariju, u koju bi banuo.
Pošto je naša kancelarija nalazila na početku hodnika, najčešće je svraćao kod nas, na ‘čašicu’ razgovora.
Kad je bio dobrog raspoloženja, mene je zvao komšija, a ako ne, onda doktor „Vr’ovac“.
Vr(h)ovci su bili oni sa planina i visova, a oni koji su bili iz doline Vrbasa i tamo prema Savi, su bili Župljani.
– Nijesmo se vidjeli baš podugo. A dobro kažeš, jesam se brate bogme pravo iskrivio.
– Pa dobro, nisi pretjero u tome.
– Komšija, da ti pravo kažem, mi ti brate ne živimo samo ovaj jedan život, što ga zovemo svojim, nego i one neke davno-lanjske živote, od drugije’ preuzete.
– Pa kako? Čiji život ovo može biti, ako nije moj?
– Griješiš bogami, al ne na velika neg’ na mala vrata.
– Kako to Tošo?
– Naroč’de mi brate jednu rakiju, pa ću ti ka’sti.
– Evo naručio.
– Dobri moj, mi ti svi insani živimo i živote naših prethodnih naraštaja, al sve ne tuvimo da su to nje’ve nezgode bile.
Nekad one traju kraće, nekad duže, al’ nijesu naše.
– Nego čije su sad, kad se snjima nosimo?
– Pa nekad, kad krivo zakoračimo, možda koračamo i korak nekog našeg predka…
– Misliš pradjeda, čukundjeda …
– Ma i praprastrica, prapraujaka ili bože me sačuvaj, neke navr’babe, sviju onije’ koji su recimo podmećali i krivili noge, kad gaze a neki bi i pravo ćopali.
– Pa kako, ako su to oni samo tako gazili, nije im to moglo ući u gene, pa da posude i svom potomstvu?
– Ti si školovaniji od mene moj vrovački doktore.
Sad se i značajno nakašlja Todor. Vidim da se bio malo i ljutno i nakostriješio.
– Al vidiš, kako su tvrdje oni ugažavali, k’o po trnju nabadali, to se nama više pakovalo.
– Veliš…
– I ajde de. Stizali oni tako i prestizali potrebe i posluge, a mi vraćamo kuluk.
-Pa dobro, ako je samo to. Nije to onda ozbiljna bola.
– I ja velim da nije to, nego brate teretno.
– Ma jeste.
– Dodijalo brate. Velim da, nekada se nekako i pognemo i zgrbimo, k’o da se skrivamo od nekog, pa ‘oćemo sve da ispa’nemo manji.
A nije potreba za tijem, svoji smo ljudi.
– Gnijezdimo se ko ševe u plitkoj udoljini. Znaš li koji to naš velikan reče?
– Ni ja, učeni moj doktore, nijesam za bacit’. Čit’o sam i ja to više neg’ sveto pismo. To reče naš dobri Brane, iz Ćopića. Zna’ je on, da to iz nas govore sve nevolje i nedaće našije’ starijih.
– Svaka čast! I ja volim našeg Branka. Nego komšo, to što pričaš i na šta se žališ, to se sad zove genetsko nasljedjivanje.
Ne ide nekako, sa koljena na koljeno, svojim redom, nego preskače, basamak po basamak i lijevo i desno.
– Č’o sam ja,šta su tije’ geni. Pa bogami, za onije’, koji se tako skrivaše od zlih godina i zlih gospodara, biješe to potreba i sila. Da bazaju po strmini, stazama i bogazama, kroz vrlet i trnjke.
Al’ dela, što ja moram tako…?
– Vidiš Todore i ja nekad zavratim šiju, pa se istegnem onako bez veze. Ne bi ja to, al’ nešto jače.
– De, ne ljuti se doktore, al’ to ti je neka tvoja vrovska pra pra snašica, neka „Kriva“ Sava dala.
Kad čuh to, skoro se zacenuh od smijeha.
– Haha…Nisam ja imao takve u familiji.
– Virkala ona kroz pendžere komšiluka, da čuje šta seljani torokaju o njoj, pa iskrivila vrat.
– Čekaj kako to snašica može biti krvni srodnik, pa makar ona bila bila i praistoriska?Kod nas ‘vrovaca’ toga nema.
– Ajd’ ti bolan znaj, ko je i skim lijegao u duge zimske noći. Kad se rano smrkava i tim genima, što ti spomenu, se svake stope brišu.
Pitaj moje Župljane.
Ajd’znaj…
– Ne bih da pitam, baš…
– U zdravlje i živio ti meni!
Ostavite odgovor