Nemam predstavu kako ja izgledam u očima drugih, ali meni neki ljudi izgledaju više nego čudno. Ili može biti da je stvar bila u tome što imam običaj da posve nesvesno posmatram pojedine osobe. Ne sve, nego samo određene.
Ako, recimo, nekoga češće srećem odmah počnem da obraćam pažnju na njega. Kao što sam počeo da obraćam pažnju na neku kojoj su uvek bile jako maljave noge. A koju sam inače gotovo svakodnevno sretao kad sam se vraćao s posla. Otprilike uvek na istom mestu, u isto vreme.
Nisam znao baš ništa o njoj. Doslovno ništa. I da nije bilo tih njenih dlakavih nogu verovatno je ne bih ni primetio. Pošto ni po čemu drugom na sebe nije skretala pažnju.
U stvari, ne znam ni kako bih je opisao. Meni je onako krupna izgledala poput nekakvog fizikalca. Da nije imala dužu kosu i da nije uvek bila u suknji do kolena mogla bi da prođe i kao muško. Pogotovo što je na tu suknju od gore uvek nosila nekakvu trenerku. A na nogama neke cipele koje bi, da su bile bez malo većih širokih potpetica, takođe mogle da prođu kao muške.
Možda je ipak bolje da je ne opisujem dalje. Uglavnom, svaki put kad bih je video ja jednostavno nisam mogao da skinem pogled s tih njenih maljavih nogu, obično prilepljenih providnim najlonskim čarapama uz kožu. Naravno, stalno sam morao da budem na oprezu da me ona ne primeti. Jer stvarno nisam siguran šta bi bilo kad bi uhvatila moj pogled prikovan za njene noge.
O tome se nisam usuđivao ni da razmišljam. Taj film radije ne bih gledao. Stoga sam je posmatrao kradomice. Samo bih bacio pokoji pogled i brzo ga odvratio. Na kraju krajeva, nema tu šta novo da se vidi. Kad jednom to vidiš, video si sve.
Osim toga, kao što rekoh, sretao sam je gotovo svakog dana, pa sam već razradio taktiku, pošto sam znao kuda se uputila. Prema autu parkiranom preko puta, u kom ju je čekao neki stariji tip, s kojim bi se po ulasku u kola ovlaš poljubila. Onako kako se poljube pri svakom susretu oni koji su već dugo u skladnoj vezi.
Iz nekog razloga to mi je bilo posebno interesantno. Te rekoh sam za sebe:
– Mora da je taj njen tip spadao u one starog kova i da mu zato nisu smetale dlakave noge. A ni tako muškobanjaste gabaritne žene.
Ali ne bi meni to ni bilo toliko interesantno da nisam tu istu s dlakavim nogama jedared video u sasvim drugom delu grada u malo kasnije doba noći. Čak sam prošao tik mimo nje, tako da nije bilo nikakve sumnje da je to ona. Štaviše, prilkom mimoilaženja pogledi su nam se susreli i sudeći po izrazu na njenom licu činilo mi se da je i ona mene prepoznala.
Svejedno, ako je ikakva sumnja i postojala, kad sam se osvrnuo za njom i bacio pogled na njene dlakave noge, svaka je sumnja bila otklonjena. Međutim, auto u koji je ušla nakon što je prešla na drugu stranu ulice uopšte nije bio onaj auto od ranije. Niti je tip u tom autu bio onaj matorac koji ju je uvek na istom mestu čekao kad sam se vraćao s posla, već neki bradonja. A i s ovim se poljubila malo ozbiljnije i strastvenije. Povodom čega ja u sebi pomislih:
– Ko bi rek’o da se tih što vole žene s dlakavim nogama toliko nakotilo.
Sutradan sam je pri povratku s posla opet sreo. Na istom mestu parkiran, kao i svakog drugog dana, čekao ju je onaj isti matorac. Ali pre nego što je ušla u kola okrenula se prema meni i uputila mi jedan malo duži pogled, očito me prepoznavši od sinoć.
Posle toga je opet svakodnevno prolazila pored mene kao da me uopšte ne prepoznaje. Što mi je olakšavalo da bacim pokoji pogled na njene dlakave noge. Kojima sam svaki put iznova bio zapanjen kao kad sam ih prvi put video.
I kad sam jednom baš na tom mestu u to vreme slučajno naleteo na nekog poznanika kog već duže nisam sreo, diskretno sam mu skrenuo pažnju na njene noge dok je prolazila pored nas. Na šta mi on, kao da nimalo time nije iznenađen, odmah reče:
– A, znam ja nju. Ona radi kao maserka tu, u teretani iza ćoška. – Pokaza palcem preko ramena negde iza sebe, pa nastavi:
– Bio sam ja nedavno kod nje. Ta kad te smota u nelsona kičmu da ti slomi. K’o u stegu da te ščepa onim svojim ručerdama i kad u’vati ne pušta. Jednom sam se zajeb’o i više se nikad neću tako zajebati. Ni da mi debelo plate. Nema tih para, brate!
I čim je to rekao, pod izgovorom da mu se žuri, pozdravismo se da bi nakon toga produžili svaki svojim putem.
Znači, ta s dlakavim nogama nije bila nikakav fizikalac, kao što sam ja mislio. Nego fizikalna terapeutkinja. Mada bi se po opisu njene terapije moglo reći da tu i nema baš mnogo razlike.
Mislim da mi njene usluge neće biti potrebne. Još dok mi je taj poznanik pričao o svojim iskustvima s njom mogao sam da zamislim sebe u njegovoj koži. I ne samo koži, već i u kostima.
A taj film takođe radije ne bih gledao. Naročito ne sa mnom i s njom u glavnim ulogama. Jer sam već unapred mogao da vidim kako se taj film završava.
Ostavite odgovor