Razvodi

Koliko samo razvoda i nesrećnih ljubavi ima u mojoj porodici mislila je Sanja, gledajući svoje lice u malom, ofucanom zidnom ogledalu. Bilo je veliko tek toliko da  joj uokviri lice ružnim, metalnim ramom. Podigla je ruku i iscrtala konture usana, a zatim istom olovkom nekoliko puta prešla i preko donje usne, da bi napravila bolju podlogu za sjaj koji je nanela odmah zatim. Osmehnula se sebi i kroz vrata išarana lascivnim grafitima izašla na široki hodnik škole. Na trenutak je prestala da razmišlja o nesrećnim ljubavima koje su preživljavali njeni preci, ali ova misao bila je uporna i Sanja se u sledećem trenutku setila kako su joj pričali da je njen pradeda voleo neku devojku, ali mu je mama pronašla drugu mladu, koja je po njenoj proceni bila prikladnija za njega. Da, da,vidiš nije to samo po ženskoj liniji, zaključila je ulazeći u učionicu. Vesela lica tinejdžera uspešno su je vratila u sadašnjost, ali to je trajalo tačno do trenutka kada se ponovo oglasilo školsko zvono. Sanja je tada već raširila priču na drugi kraj porodičnog stabla, odnosno na svog dedu po ocu, koji se ženio tri puta. Njena baka bila mu je prva žena i Sanja je nekada bila oduševljena njenom spremnošću da se razvede šezdesetih godina prošlog veka. Živeli su u selu, baba nije bila obrazovana niti je imala bilo kakvu podršku,  a ipak je odlučila da razvodom prekine zlostavljanje koje je trpela. Tako je bar ona pričala Sanji, priča bi sigurno bila znatno potpunija da je znala i dedinu verziju. Na žalost, Sanja je tog dedu videla jedva nekoliko puta u životu.
Dobro, hajde, istina je da su se razvodili sa obe strane, uostalom i moji roditelji su se razveli, ali zašto bi to bilo šta značilo. Zašto bih ja morala da sledim njihove puteve. Ako nastavim, taj niz se neće prekinuti, ovako postoji neka šansa za Anu. Koga to lažeš, čula je pitanje u svojoj glavi.  Glas je bio grub, ali je verovatno govorio istinu. Odbila je da se bavi tim glasom, naglo rešena da ne odlučuje ništa i da se prepusti životu.

Odlično, baš si pametna, a šta bi to sada konkretno značilo, opet se javio glas. Da nastaviš da se viđaš sa Markom, ne preduzimajući ništa? Da prihvatiš njegov predlog i preseliš se kod njega, sebično sledeći svoje trenutne želje ili bolje reći želje svog tela? Da ga ostaviš i pokušaš da obnoviš ljubav prema mužu koja je davno prestala da postoji, ako je ikada i bilo? Odluka da ne činiš ništa, takođe je odluka, da li ti je to jasno, Sanja? Postajao je malo grublji glas. Uostalom, to u šta si se ti upetljala, nema baš nikakve veze sa nesrećnim ljubavima tvojih baba, deda i ostalih članova rodbinskog saveta. A ti si se baš upetljala, draga, to ti je vidim jasno.

Sanja je ubacila kese sa namirnicama u auto, a zatim se smestila na sedište i krenula. Vozila je prilično oštro, njen instruktor je rekao da je ,,ofanzivni vozač,, a u situacijama kada je bila pod stesom, ovo je naročito dolazilo do izražaja. Naglo bi skrenula u krivini, ili dodavala gas, da bi odmah zatim pritiskala kočnicu. Uprkos tome, poštovala je saobraćajne znakove i zautavljala se redovno da propusti pešake. Vozeći, pevušila je neku pesmu, nesvesna toga šta peva. Tek kada je zapevala  stihove sanjam, da ti kažem, vrati mi se draga. Ako treba, pobegni od svega…,, prepoznala je Index-e. Sanjaš Sanja, valjda su ti zato dali to ime, nasmejala se samoj sebi, skrećući u svoju ulicu. Ponekad, na tom skretanju padalo bi joj napamet da skrene na suprotnu stranu i odveze se nekud daleko od svog života. Ova raskrsnica uvek je podsećala na životne izbore i navodila je da se pita da li bi sada bila u sličnoj situaciji i da je pre petnaest godina odlučila da ne započne vezu sa Draganom. Da li bi se onda udala za nekog drugog? Možda bih srela Marka, a moguće je da bih se ovako osećala i da sam za njega udata toliko godina, mislila je Sanja, pitajući se da li zaista postoji neki određeni broj srećnih godina koje su dodeljene svakom ljubavnom paru i koje su ona i Dragan odavno proživeli.

Narednih sati bavila se uobičajenim kućnim i majčinskim dužnostima: spremala ručak, usisavala, skupljala veš, postavljala sto, slušala ćerkine priče, odgovarala na bezbroj njenih pitanja, pomagala joj oko domaćih zadataka, terala je da uči biologiju, pa onda da vežba matematiku… Uradila je Sanja još mnogo, mnogo toga do trenutka kada se na vratima njihovog stana pojavio njen muž. Veseo i raspoložen kao i obično. Uprkos uobičajenim mišljenjima da je baš divno imati takvog muža,  uvek pozitivnog i nasmejanog, njegova veselost Sanju je najčešće nervirala. Delovao joj je površno i nekako isfolirano. Kao da se nikada nije bavio problemima kojih je bilo napretek. Sanja je takođe bila vesela osoba, ali njen muž se prosto razmetao svojim dobrim raspoloženjem, eto tako je ona to videla.

Dobacila mu je jedno neutralno ,,zdravo” u prolazu, a zatim je  otišla u Aninu sobu, da joj pomogne da napiše sastav. Nakon desetak minuta, u sobu je ušao Dragan, pun pitanja i priča o tome šta se danas dogodilo na poslu. Slušala ga je neko vreme, postavljajući čak i neka podpitanja, onako iz pristojnosti, a u njoj je sve vremen narastala tenzija. Nakon pola sata, osetila je da će eksplodirati, ako ne izađe iz sobe. Rekla je da ide da kupi nešto što je zaboravila, a neophodno joj je, i izašla.

Prijala joj je hladnoća novembarskog sumraka, sa sitnom kišom i vetrom koji je činio da se seti stihova Vojislava Ilića- ,,Čuj kako fijuče vetar, kroz puste poljane naše… “ Nedostajale su joj te puste poljane, sve ostalo je imala. U stvari, trenutno je imala samo vetar. Dobro, i kišu. Krenula je ka periferiji, kako bi izbegla ljude. Primetila je da hoda brzo, a onda je namerno usporila, duboko udišući kako bi povratila unutrašnji mir. Nije želela da razmišlja, niti da donosi važne odluke, samo da hoda. Osećala je neizmerno zadovoljstvo u jednostavnom činu hodanja. U dodiru svojih stopala i betona na pustim ulicama, u kiši koja joj je kvasila lice, i vetru koji je odnosio sećanja.

Sećanje na Markov pogled zaljubljenog dečaka i  njegove razigrane prste. Glas, osmeh, onu noć. Ili na činjenicu da ima četrdeset godina, da je udata i da joj je  ćerka u pubertetu. I da ne želi da se razvede.

Odnekud se začula zvonjava moblinog telefona. Nije ga odmah registrovala, jer oko nje nije bilo nikoga, a njen telefon je zvonio sasvim drugačije. Pesma se nastavljala…. Šta je ovo, pitala se zbunjeno, prepoznajući tek sada Balaševića koji je tužnim glasom pevao ,,Slovensku”. Njegov glas je dopirao negde iz njenog ranca, shvatila je to kada ga je otvorila. Otvarajući ranac ugledala je svetleći predmet na dnu i uzela ga kako bi se javila. Upravo u tom trenutku telefon je prestao da zvoni. I dalje ga držeći u ruci, shvatila je da je u žurbi sa stola pokupila Draganov telefon, koji je bio sasvim isti kao njen. Skamenila se na pomisao da on sada na raspolaganju ima njen telefon, doduše zaštićen nekakvom šifrom, ali to ne znači baš mnogo, znala je. Tog trenutka jasno je spoznala da i dalje želi da živi sa njim i odlučila je da učini sve kako bi njihov odnos ponovo ispunila ljubavlju, razumevanjem i nežnošću. Bilo joj je žao što on sada nije sa njom i u naletu romantičnog raspoloženja poželela je da ga čuje. Pogledala je telefon koji je još držala u ruci i prevuka prstom po ekranu. Tog trenutka ponovo su se začuli akordi ,,Slovenske”, a na displeju se ukazala slika neke nepoznate žene. Gore je pisalo ,, Moja ljubav,,.