Ravnica

Dok putujem u meni uvek nastaju priče. Ko zna koliko sam ih već tako stvorila. Desetine? Stotine? Hiljade možda. Priče se razlikuju u zavisnosti od puta, prevoznog sredstva, ljudi koji dišu u mojoj blizini, vremenskih prilika, godišnjeg doba… Snene, melanholične, vesele, dirljive, duhovite, bolne, patetične, ljubavne, strasne,  neiskrene, dosadne, autobiografske i potpuno izmišljene. Mirisi, boje i bolovi detinjstva u meni se rasplamsaju čim se isključim sa glavnog puta i krenem ka rodnom mestu. A kada mi se oči susretnu sa uzoranim banatskim njivama u kasnu jesen, prestajem da dišem i osećam zemlju kako me obavija sa svih strana, kako prodire kroz pore na mojoj koži, osetim je u ustima i utrobi… I priča prestaje.