Сликај ме

Сликај ме

Највише ме је збунило што је залазак сунца пре 19 часова и то у најдужем дану у години. За нешто више од пола сата пада пун мрак. Рано смо вечерали и покушали брзо да заспимо. По договору, у 1:30 треба да будемо на рецепцији, за пут у Каиро.

Имала сам предрасуде, али они не само да су били тачни, него су стигли и пре времена. 1:15. Зазвонио је телефон у соби.

-Good morning. When you are ready, we can go…

Путовање у време пандемије, свако друго место у аутобусу је слободно. Села сам поред прозора, мој муж тамо, са друге стране у истом реду. Скоро као да путујеш сама. Улице светле, пусте и препуне хотела…

…Опет сам се пробудила, овог пута јер је сунце изашло јако рано. Aутопут је одличан, ваздух већ трепери од врелине. Пустиња није пешчана већ стеновита. Планине, провалије, све исто као и на Балкану, али све је пустиња. Као да сам на другој планети. Полиција са дугим цевима често врши контроле. Можда смо тако безбеднији, али ја сам несигурнија.

Каиро је тек посебна прича. Кажу да је са преко двадесет милиона људи. Уз главни пут до центра срушене зграде, од лоше градње, због нових путева, због свега. Како беше, да ли се овде ратовало?

Ускоро нам се придружио водич. Он је Арапин, у европској одећи. Носи наочаре и личи на интелектуалца. Његове усне, тамне и одбојне боје, залепио је за микрофон и тако био још нејаснији у изговору. Сам је научио српски и набрајао писце који су писали о Каиру. Причао нам је детаље о граду, о његовом густом ваздуху и прашини, о томе да је све исте боје која иде ка теби да те усиса. На лицу му се видело гађење према тим људима, који су често у групама. Мали су, не бојиш их се, али се гурају, смеју, приближавају. Осетиш да живе од туђе слабости. Обратила сам пажњу на то прецизно упутство. Добро сам запамтила да водимо рачуна о свеприсутним трговцима, који те пронађу и кад мислиш да си сама.

Наставио је причу о неким, за туристе неважним, личним животним вредностима и моралу, о нежном женском карактеру и обавези мушкараца да буду уздржани и поштени. Док је настављао своје излагање, стрпљиво објашњавао, ту иза оних уобичајених зграда појавиле су се пирамиде из Гизе. Скоро да су део града. Кад им се приближиш, време престаје. Димензије остављају утисак. Снажне су. Осећа се да их је заиста стотине хиљда људи градило двадесет година (по теорији која је предвиђена за туристе).

Водич нам је дао пола сата паузе за сликање и замолио да будемо тачни јер аутобус, због временског ограничења, мора да крене. Кренућемо!

…Попела сам се на други, трећи „спрат“ пирамиде. Муж ме је сликао из подножја. Величанствена фотографија у мојој белој хаљини и европском шеширу.

Пошто смо се сликали, мој муж је кренуо ка климатизованом аутобусу јер је било превруће. Са друге стране је густа, шарена маса трговаца, мирис зачина и зноја, гласови који се надвикују, покрети који нуде, додирују тканине.

Али сликања никад доста. Хтела сам од тих десетак минута колико је преостало да искористим сваки тренутак и сваки угао. Један од оних Арапа ме позвао руком и показивао на неки објекат, правац, не знам, све збуњује, јер сунце баш бљешти, а имају тако необичне покрете. Док сам му прилазила, још једном ми је покретом указао, а онда стрпљиво чекао. Гледала сам у ту даљину, поглед је био све јаснији, сасвим лепо се видео тај Златни пресек, правац између две пирамиде. Као да ми је открио тајни пролаз Капије живота.

Затражио је дозволу да му дам телефон да би ме сликао. Водио ме је руком ка месту на које је најбоље да станем. Попела сам се на неки зид, била изнад њега, тражио да намештам руке у ваздуху, да намештам своје тело за њега већ препознатљиве фотографије. Помогао ми је да сиђем, скинуо мој европски шешир, ставио преко свог. Смешан је, симпатичан. Скинуо је мараму са свог врата и намештао преко моје главе у арапски чвор. Сликао ме је такву. Веома благи мирис његовог зноја са мараме ми није сметао. Повео ме је до својих камила, дао кратко упутство да се једном руком држим за предњи део седла, а другом за задњи, а камилу је лагано подизао. Њихала сам своје тело назад, напред и тим покретима прострујила је нека необична енергија низ моја леђа. Тада ме је погледао у врх мојих очију и препознао мој поглед. Благо сам се насмешила. Он није, али је и даље био благ. Водио ме је камилом кроз пустињу, око импозантних пирамида, тај не тако тамнопути Арапин у дугој светлој хаљини. На неких стотинак метара даље видела сам копију бедуинског шатора и била сам сигурна да ме води тамо. Камила је имала нежну длаку.

Пред шатором камила се спустила на уобичајен начин, тражећи да се чврсто шакама држим за те две дршке на седлу и пратећи мојим телом њено спуштање. Дао ми је руку, тај крупни, не тако таман мушкарац, са тим, на њему смешним, мојим шеширом на његовој глави. Увео ме је и понудио да седнем доле, ниско, на те шарене јастуке. Да ли знам да је Египат цивилизација која је открила парфеме и да има одлична етерична уља?

Најпре сам, прскајући у ваздуху, пробала мирис Тајна времена*. Оставила га да се смири. Постајао је сувише тежак, готово озбиљан. Осећала сам да ме задржава. Пустила сам да ме поведе други мирис, Тренутак. Мазао ме тим мирисом по целој руци и вешто масирао, док сам седела на подном јастуку. Лако је устао и повео ме у други део шатора. Стала сам испред стола за масажу, он иза мене и, уз моју прећутну дозволу скидао ми хаљину. Легла сам на стомак и потпуно се препустила.

Највише се задржао код мојих бедара и када су била спремна, скинуо ми је гаћице. Барак, мој Арапин.

*мада је можда боље рећи да је изванвременски, ван протока времена