Суботом

Суботом

Понекад се деси да Румена, Рашина супруга, ради суботом, а како им је дете па већ порасло, могао је у потпуности да ужива у слободном времену, које је коначно било само његово.

Још за време студија научио је и како се најбоље користи тај мирни дан без обавеза, кад се ништа не дешава, готово као онтолошко стање, у коме се сусреће са својим бићем.Тако је од поднева, Раша ушао у простор памћења и меланхолије, препуштајући се музици са једне радио станице.

Изабирао је песме које ће га, за почетак, подстаћи да размишља о путовањима, пошто су у годинама епидемија само се у мислима могли путовати (исто и у време студирања деведесетих …)

Бојана Вунтуришевић – Ветар у коси

(у возу за море)

Препознатљива песма која покреће прву асоцијацију на путовање.

Када Раша претражује по сећању, вероватно су то путовања која га везују за његову супругу, на пример, њихов медени месец. Међу омиљеним фотографијама је она на којој Румена и Раша седе на дрвеном коњићу у дечјем парку. Или она из радње мурано шарених стакала, сада разбацаних на полици.

На полици је и макета барке 19цм x 21цм x 35цм са једног од метафизичких путовања, регистар преписки, кутија у којој је нож са дршком од ружиног дрвета.

Све то Раша уредно подиже бришући сталажу од дрвета на коју се накупила седмодневна прашина, а затим, са посебном прецизношћу риба храстов паркет у дневној соби. У резервоар чистача претходно је сипао заштитно средство за дрвене површине. Његове омиљене боје микрофибер крпа сада чисти ефикасно, брзо и лако.

Вирвел – Последњи сведок

Када су открили да се у ботаничкој башти Јевремовац организује вински фестивал, већ су били искусни путници. Пар месеци раније су резервисали смештај, одредили мапу путовања и пронашли паркинг у слепој улици. Више пута су проверавали, ипак не постоји бициклистичка стаза од Аде. Купили су шарено ћебенце за пикник зону у хладу стабла лужњака, цера или пољског јасена.

Догађај је у великој мери свечан, а како је на отвореном, Румени је највећи проблем био шта да обуче јер је знала да шта год изабере сада, њена грешка ће бити приметна већ после првог сата. Раша је своју полилему свео само на избор кошуље, јер она утиче на удобност, заштиту од сунца, лични стил и наравно због могућег променљивог времена кошуља је део слојевитог облачења.

А наравно, субота је уобичајен дан када Раша пегла своје кошуље. Од финог, нежног памука, било да су чисто беле, у крупнијем или ситнијем кароу, са две или три уклопљене боје, или са мајсторским плаво-белим пругама које више не може да нађе. Иначе, Раша припада старој кројачкој школи пеглања, када је кошуља свеже опрана и још увек мало влажна. Тада је памуку потребна врућа пегла која производи пару и уз стални, благи притисак набори су идеално поравнати. Раши је потребна нарочита пажња када тако врелим врхом пегле прелази преко дела кошуље за рамена или око рупица за дугмад.

Битипатиби – Песма Београду

После свeг овог времена, често истиче Раша, најлепше његово путовање везује за Охрид. За њега, Охрид је седиште простора Источног Балкана, не географско, већ назовимо га метаседиште тог културолошког бића. Кроз све те уличице малог старог града долази се до стене испод једне цркве. Са те стене, Румена и њихова ћерка Нада су окренуте језеру и машу док се Рашин чамац приближава.

У повратку, сви заједно свраћају до ресторана и наручују домаћу храну. Турлитава није ђувеч, има богатији и разноврснији укус. Највероватније се прави од јунећег меса, може бут али и пауфлек, плави патлиџан би требало дуже крчкати, да се избегну грчеви у стомаку, мало кромпира сеченог у неправилне коцкице, шаргарепе, тиквица која се додаје при крају. Наравно, црни лук и туцана љута паприка.

Све ове намернице Раша купује на зеленој пијаци свог омиљеног супермаркета (овде у загради сам хтео да напоменем да је то згодна прилика да упишем име маркета на име спонзорства, али баш тих дана сам прочитао једну причу где аутор такође нуди тај простор за рекламу). Док је слушао ову песму и сећао се свог омиљеног путовања, љуштио је кромпир док се крчкало месо у шерпи.

Ања Штарк – Ваздух

Увече, почиње та борба за ваздух, не због умора од суботњег посла него због загађења које прелази 200 јединица и више од 150 µг/м³ ПМ2.5 честица. А налазимо се тек на крају првог од четири тешко загађених месеци. У питању су централна топлана која није измештена из града (у међувремену решено) и индивидуална ложишта. На жалост, загађен ваздух имамо и лети, када није реч о грејању нити о саобраћају који је дежурни кривац.

Иако им је стан на око шест стотина метара удаљености од скупштине града, одложено је шест хиљада импрегнисаних пружних прагова и у тој зони утицаја треба очекивати испарљиве полицикличне ароматичне угљоводонике. Борба за уклањање тих прагова (у међувремену решено) је један од најважнијих пројеката наше мале заједнице а за чије решавање није потребно 30.000.000 евра.

Могло би се рећи, какав је ваздух, такав је и закључак ове суботе контемплације: Све велике ствари су се решавале тешко и свака је мучна на свој начин, а мале се понављају сваки дан и у радости личе једна на другу.

Додатна мала ствар, а и свакодневни породични допринос Церовића екологији је течност за прање судова са жабицом. И сад док Раша пере судове ужива у звуку чистих, мокрих тањира под прстима који није, али зато заиста јесте звук крекетања жаба када додирује елиптичну плитку посудицу на крају дршке кашике (прање судова трајни задатак, вечна срећа).