Dok pijem kapućino i pravim životne planove po hiljaditi put, pokušavam da odgovorim barem na delić pitanja iz naslova. Čitav život se pitam: šta uopšte radim ovde? Da li se čovek rodi takav zapitan ili nas život kroz iskustva propituje, nisam sigurna. Kada se sećam prošlosti, vidim sebe kako nosim veliki znak pitanja iznad glave: u vrtiću pitam se zašto manje plešemo nego što bojimo krompire, u osnovnoj školi zašto moram da učim napamet definiciju fotosinteze, u srednjoj zašto ljubav nije večna, a na fakultetu zašto nemamo etnomuzikološku praksu u Africi. Dalje, pitam se mnogo toga novog, a nekim pitanjima se stalno vraćam jer mi se ne sviđa odgovor.
Nalazim se u procepu između snova i realnosti, vere i sumnje, hrabrosti i straha, bega i suočavanja, između posvećenosti i dangube. Potpuno mi je jasno zašto sam se našla u ovoj priči potrage. Potraga je zastala na mestu knjioževnog konkursa koji, gle čuda, pita moje pitanje. Zapravo, to je naše pitanje. Znam dobro da ne pripada samo meni. I konkurs zahteva istraživanje i sastavljanje delova tog istraživanja. I dok perfekcionistička Sandra želi da složi puzlu savršeno, zaigrana Sandra željna je lakoće i igre. Ova druga pušta kubansku muziku, zadiže suknju, njiše kukovima, skače, isteže se. Zatim sklanja tepih, uzima veliki hamer i makaze, pa seda na pod, podiže kosu i posmatra. Odlučna je da odbaci moranja i htenja, željna da se izazove izazovu. Gleda, čita, pa secka jednu po jednu rečenicu skrivenu po mračnim i svetlim uglovima tekstova Libruma. Niotkuda, rađa se ideja – svakoj rečenici pristupiće kao delovima sebe, svoje aoscijativnost, svoje snage i svoje ranjivosti. Pokušaće da bude veoma iskrena pa šta bude biće. Neće rečenice uklapati, neće stvarati njihovu međusobnu vezu i graditi od njih priču, već svaku od njih povezivati sa sobom i tako pričati. Šta će to biti na kraju, još ni sama ne zna. Samo oseća da je prsti tamo vode. Ako postane teško ili joj od nekih rečenica bude muka, to će i reći. Kao i ako joj od nekih baš jako poskoči srce.
Dođosmo do ovog mesta. Sandra je seckala sve otkrivene rečenice i okrenula naopačke. Namazala je ruke kremom sa mirisom makadamije, promešala papiriće i ostavila ih desetak minuta. Za to vreme ustala je i sipala sebi vino. Otpila je malo, pa ponovo sela u turski sed. Spustila se i pomirisala papiriće. Zažmurila je i izvukla prvi.
U muzeju gde niko ne ide više, zrak svetla svake subote pogodi istu pukotinu.
Ova rečenica ju je rastužila. Bila je svesna da živi u društvu i vremenu koje ne vrednuje dovoljno kulturu. Ko još danas ide u muzeje? – skoro joj je rekla prijateljica. A i oni koji idu, iz kojih razloga idu, pitala se. Da li nam muzeji daju danas ono što nam je potrebno i da li uopšte u ovoj ludoj brzini stignemo da osetimo šta nam je potrebno. Sandrin optimizam i dečija znatiželja zastala je na pomenutom zraku svetla i u njemu videla nadu. Iako je tu pukotina, optimizam je rastao, pa je sebi rekla da je u redu imati pukotine i prihvatiti ih. Pa šta je uošte celo? I ja imam pukotine, pomislila je što ne znači da kroz njih ne mogu gledati, ili da ih ne mogu izlečiti.
Zatim je odložila ovaj papirić iza sebe i izvukla sledeći.
Na banderi neko je zalepio oglas za izgubljenog psa pre devet godina, ali papir još odoleva.
Zanimljivo je da joj se ovo stvarno dogodilo. U njenom kraju zaista dugo, predugo stoji taj oglas. Nije baš devet godina, ali tri sigurno jesu. Pominju se deca koja su ostala tužna. Sandra ima psa i rastužio ju je ovaj oglas. Ona se uvek zapita da li su ljudi našli psa. Ako jesu, bilo bi lepo da prođu i od sreće konačno poskidaju zastareli oglas ili okače novi: Pronađen pas. Ako pak nisu još uvek našli voljenog ljubimca, Sandra smišlja scenarija u kojima je on na nekom drugom mestu gde ga je sudbila odvela, srećan i zadovoljan. U tom slučaju ona želi da ljudi imaju novog ljubimca i da uspevaju da žive ispunjeno. A ko zna, možda ih život ponovo spoji.
Sandra je odložila papirić, ustala, otišla do svog psa koji je spavao i pomilovala ga. Onda se vratila sledećem papiriću.
Na ulazu u podzemni prolaz ostavljena je kašika – niko ne zna da li kao znak gladi ili sitosti.
Kada je ovo pročitala, Sandra je pomislila: o bože, ko još ima vremena da razmišlja o kašikama u podzemnim prolazima. Ali, onda se setila jednog beskućnika koga je često viđala na Novom Beogradu blizu pijace. Sedeo je baš u podzemnom prolazu. Ponekad je svirao usnu harmoniku, ali onako više za sebe nego za publiku. Kada je prolazila pored, nije bila sigurna da li da ga gleda ili ne. Šta je kulturno? Da li da mu ostavi neki novac? Nekoliko puta videla bi da jede iz žute činije. U nekom trenutku prestala je da ga viđa. Nije ostalo ništa što bi ukazivalo na njegov boravak u tom prolazu. Čak nije bilo ni kašike. Sad je pomislila, da je ostala kašika, šta bi to značilo: da se beskućnik najeo ili da je ostao gladan. Nešto joj je govorilo da je još gladan.
Spopala ju je tuga. Uzdahnula je, sklonila papirić, te uzela novi.
Zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama.
Uh, teške su bre ove rečenice ili sam ja možda previše osetljiva – prođe joj kroz glavu. Odmah je pomislila na svoje roditelje, svoju staru zgradu i ispijanje kafe (ili možda i piva i rakije) i kukanje bez plana. Taj običaj jalovog kukanja ju je progonio. Pitala se da li i sama ponekad robuje navici pričanja nekih besmislenih priča sa nekim nevažnim ljudima bez preuzimanja života u svoje ruke. Iz ovih misli trglo ju je zvono na vratima. Bio je to neki zalutali vozač brze pošte. Parkirao je greškom kod njene zgrade umesto par zgrada dalje, pored spomenika NOB-a.
Kada neko parkira auto ispred spomenika, istorija za trenutak zadrži dah.
Pročitala je ovaj papirić i zapitala se da li poštar pomisli na rat, žrtve, možda na nekog svog rođaka koji je u ratu učestvovao ili se bar seti partizanskih filmova na kojima smo odrasli. Sandra je zadržala dah, pa zatim udahnula i otpevala himnu koju je zaista volela celo svoje detinjstvo.
Hej Sloveni joj je još brujalo u glavi u trenutku kad je izvukla sledeči papirić.
Fasada na kojoj se ljušti farba izgleda kao da pokušava da pobegne iz sopstvene istorije.
Sandra je gledala u ovu rečenicu. Nije bila sigurna da li se slaže sa njom. Ako nešto postane istorija, znači da više nije ono što je bilo. Dakle, ako se farba oljušti upravo zato ta zgrada postaje istorijska. Ako joj se iznova održava boja i izgled fasade ona se podmlađuje. To je Sandri otvorilo čitav niz novih pitanja. Recimo: da li bi stvari, ljudi, koncepti trebalo da postanu istorija ili da se podmlađuju? Shvatila je da u ovom trenutku nema vremena da razrešava ove dileme. Želela je da prekine svoju istoriju analize paralize i nastavila dalje.
Tu ju je sačekao novi listić.
Bageri kopaju temelje kao da traže oproštaj ispod zemlje.
Kad je ovo videla, Sandra se setila jednog crtanog filma sa preslatkim traktorima, automobilima i bagerima. Mogla je da zamisli samo jedan takav razdragani nasmejani bager sa cvetom u kosi (u crtanom bager ima kosu) koji je ljubazan i traži oproštaj. U realnosti, viđala je razjarene, ljute i zastrašujuće bagere koji su kopali bez da ikoga konstatuju, a kamoli traže oproštaj.
Tako je Sandra, odmah krenula dalje.
Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici.
E, sa ovim se slažem – pomisli. Svi bi trebalo malo da oslobode svoje misli okvira glave. Neka misli prošetaju, udahnu vazduh, vide druge prizore, neka ih povetarac malo izvetri.
Svidela joj se ova misao, pa sa poletom izvadi sledeću rečenicu.
Kiša u mom kvartu ima drugačiji tempo od one koja pada pet stanica dalje – kao da zna šta je ovde propušteno.
Eh, kud sad kiša, daj mi sunca – pomisli i u sebi otpeva refren iz poznatog hipi mjuzikla. To je na kratko zabavi pa se jedva vrati kiši. Razmotrila je kišu koja spira prljavštinu, stare navike, leto u dolasku jeseni. A da li je svakom kvartu potrebna drugačija kiša, nije bila sigurna. Ali prisetila se čudnih situacija u kojima je jasno videla granicu pljuska i rominjanja. Bilo je krajnje interesantno svedočiti tom graničnom prostoru.Odjednom se trgla jer je ugledala senku koja se miče. Smirila se kad je shvatila da je to senka ljubimca koji je krenuo na maženje.
Zatim je nastavila sa izvlačenjem papirića.
Na raskrsnici gde semafori trepću besciljno, video sam čoveka koji razgovara sa svojim senkama.
Sandri se nekako učinilo da je u poslednje vreme mnogo ljudi koji pričaju sa sobom, svojim senkama, svojim košmarima i svojim strahovima. Tu je naravno i razgovor sa unutrašnjim detetom. Ruku na srce, i sama sve to radi i smatra to neophodnim. Ali bilo bi lepo i da međusobno više pričamo. Tad bi možda i senke bile manje strašne?
Sa tim pitanjem izvukla je i sledeću cedulju.
Mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad.
Sandra se složila sa ovim. Zamislila je mostove kao pomoćne točkiće na biciklu odraslog čoveka. Kad tad moraš se pustiti. Padneš par puta i opa! Sledeći put kreneš dalje. Setila se jedne bliske osobe koja se stalno drži za mostove i pomoćne točkiće. I shvatila je da ona više neće podupirati, upravo za dobrobit bliske osobe. Zagrejana, nastavi da izvlači rečenice.
Onaj što ćuti, zna najviše. Zato ga više nema.
Uh, da li znanje ubija? Da li znanje moramo podeliti? Da li je stvoreno kao takvo baš za deljenje? Kad toga nema, preplavi nas? Kada ćutanje nije zlato već čemer? Sve ovo došlo je Sandri uz ovu ceduljicu. I složila se sa rečenicom.
Došla je do nove.
Hodnici javnih institucija imaju sopstven eho, neovisan od ljudi.
Eho kog se setila ticao se mnoštva glasova u porodilištu. Rekla bi da nije ovisan o konkretnom čoveku već o zbiru svega: izgovorenog i neizgovorenog. A možda hodnici nekad nose i loše pretpostavke, možda su loše čuli? U svakom slučaju, Sandra bi volela da je eho koji je slušala u porodilištu bio nežniji.
Sandra je čula spolja razglas: Kupujemo stare veš mašine. Prisabra se i izvadi cedulju.
Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak.
Pomisli kako državi fale potpuno nova pluća, novo bolničko osoblje i nov program rehabilitacije. A Sandri se bliži centriranje trapa s obzirom da je skoro menjala točak.
Dok je računala koliko novca će dati, televizor se sam uključio, po ko zna koji put. Vesti su bile hipnotišuće. Izvukla je sledeću cedulju.
Izveštaj je bio tačan, ali je zvučao kao izveštaj o nekom drugom narodu.
Pa da, tačno tako. Da li verovati sebi, svojim očima i onome čemu lično svedočim ili nekom tamo voditelju koji čita sa papira.
Sandra odluči da se ipak pozabavi razmotavanjem sledećeg papira sa svoje gomile.
Vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje.
E pa dođavola! – prođe joj brzo kroz misli. Ne daj bože neke nove korone, vanrednog stanja, sletanja vanzemaljaca na zemlju ili nečeg desetog. Nije se slagala ni pod tačkom razno sa neizlaženjem. Ima da izlazim, pa nek vreme bude i kružno i pravolinijsko i stepenasto. I nek drugi izlaze.
Ovo je Sandru prodrmalo, te joj kroz telo prostruji neka nova odlučnost. Izvadi hitrije sledeći papir.
Struja nije stigla, ali je propaganda osvetlila sve što treba da se ne vidi.
Sandra je pročitala ovo i klimnula glavom. U tom klimanju glave, krajičkom oka ugleda kućicu na polici, tačnije drvenu maketu planinske kolibe koju je dobila od sina, suvenir sa eksukrzije. Uze sledeći papir.
Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni.
Ova rečenica ju je vratila na divčibarsku poklon kućicu. Da, to nije baš objekat koji će biti upotrebljen u pravom smislu te reči. Ali, srcu je mio. A to nisu mnogi pravi objekti koji su izgrađeni i napušteni. Ili možda oni koji su bez prave dozvole izgrađeni i useljeni. Sandra je glasno izgovorila: Šta je tu opasnije? Objekat koji je neupotrebljen ili onaj koji se upotrebljava a nema dozvolu? To je pravo pitanje.
Zatim je uz lupanje srca izvukla sledeći papirić.
Kad su skinuli table sa imenima, grad je ličio na zaboravljeni.
Sandra bi dala sve da živi u gradu bez table i u državi bez imena ako bismo se setili važnih stvari. Onda bi imena bila samo ukrasi bez kojih se može. Ona ne zaboravlja sve gradove u kojima je živela. Čak i da skinu sve table ovog sveta i njenog ličnog sveta, osećaće miris ulica, toplinu ili hladnoću ljudi, grmljavinu i kišu na koži. Ali, na kraju ovog promišljanja pomislila je na identitet, pripadnost i zajedništvo. Složila se da to ne treba zaboraviti.
Udahnula je sva prethodna pripadanja. Počitala je sledeču rečenicu dok je osmotrila kako njen pas diže glavu.
Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu.
Nasmejala se. Sandri su uvek bili smešni ljudi koji drže glavu previsoko. Od malih nogu osećala je ljude, pa bi često osetila njihov nemir i patnju uprkos samopouzdanju, čak i neprijatnosti kojom su odisali. Možda je zato često optužuju da previše brani ljude. Ne, više ih ne brani, samo razume odakle dolaze njihove visoke glave. Namirisala je sveže pečen hleb iz susednog stana. Odmah je ogladnela, ali odloži ručak i izvuče sledeći papir.
U napuštenom podrumu, miriše beton kao hleb.
Setila se dekinog podruma i bakinog hleba. Njoj su ove dve stvari veoma povezane. Beton je hleb i hleb je beton. Samo nek se peče. Ove mislu su joj dale radost.
Nasmejana, uzela je sledeću cedulju, a arhivirala staru.
Govorili su tiho, ali su se reči širile kao požar u suvoj arhivi.
Sandra je znala i zna ljude koji tiho govore najglasnije osude. One koji viču šapatom i uznemire vas bolno. Ljudi su jedina bića na svetu koja komuniciraju rečima. Zato je važno birati reči, a i njihov ton. Osim ako ne vičete da dođe pomoć. Tada se derite slobodno. Nigde nije zapisano da se mora stalno biti tih.
Arhivirala je i ovu i uzela novu rečenicu.
Postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano.
Neko to od gore vidi sve, prođe joj misao. Arhivirano ili ne, negde postoji. Sandra je razmišljala o ovim tragovima. Osećala je kako otkriva novi svet, ali i upoznaje bolje samu sebe. Ove nasumične rečenice nekako su bile i mapa do njene istine.
Leva ruka spustila je staru a desna uzela novu cedulju.
Gledao je mapu, ali je tragove nalazio samo u brazdama na rukama.
Sandra je znala ljude koji su napamet znali mnoge mape, koji su pročitali mnoge knjige i upustva, a opet nisu imali brazde na rukama. I stalno im je nešto nedostajalo. I njoj je nedostajalo da zavrne rukave. Zato u poslednje vreme ide na njivu da čupa korov, da ruši stare zidove i golim rukama gradi nove.
Malo se umorila, pa se naslonila na krevet i izvukla novi papirić.
Zid nije pao, ali se sve sa druge strane urušilo.
Sandri je važno da sama gradi, ali svesna je da je važno i osvrnuti se okolo. Ima situacija u kojima su se oko nje urušile neke stvari uprkos njenom trudu.
Oprostila se od nekih ljudi kao i od stare cedulje. Vreme je za novu.
Pitanje nije bilo gde si – već koliko te ima.
Uh, pomisli. Koliko nas ima? Da, da – klimnula je. Mesto je potpuno nevažno. Otišla je do ogledala, ogledala se dugo i promišljala koliko je prisutna, koliko je svesna, gde je ima, gde je nema, koliko je tu za druge, koliko je tu za sebe. Uz svest da je vreme za neke promene, pozdravila se sa ovom i uzela sledeću cedulju.
Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja.
Dugo nije pomislila na svoju baku. Danas joj je više puta došla u sećanje. Sandru je uvek zanimala prošlost, običaji, nasleđe predaka i simbolika spajanja vremena. Možda je malo zanemarila ove misli u brzini života? Ipak, telo pamti . Pamti mirise i ukuse i oni putuju sa nama ceo život. Eh, da mi je sad da pozdravim baku i celu Rumenačku ulicu i da još jednom liznem njen sladoled od vanile i breskve. Oblizala se i uzela nov papirić.
Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti.
Na ovo nije imala šta da doda, dok se još uvek oblizivala. Mogla bi da ode do pekare u prizemlju i uzme jednu krofnu.
Gladna, uzela je novu rečenicu.
Na svakom spratu bio je neki oblik kontrole. Samo prizemlje je puštalo da padneš.
Možda bi trebalo staviti glad pod kontrolu. Na kraju krajava, nije dobro trpeti. Sandra je otrčala i kupila dve krofne. Pojela ih je prebrzo i otvorila novu cedulju.
U izlogu napuštene knjižare, sunce svakog dana otvara istu stranicu romana.
Sandra je mnogo volela knjižare. Pomisao na neku napuštenu, bila joj je strašna. Setila se Meg Rajan i onog filma gde je junakinja prinuđena da zatvori svoju malu slatku knjižaru. Meg je tu iznova oživljavala stranice života koji je nekad imala sa majkom. Došla joj je ideja da uđe u ovu rečenicu, uzme roman iz izloga, ponese sunce sa sobom i ode u smeru nepoznatog dela grada.
U duhu avanturizma, ustala je, otišla do plakara, otvorila ga, otresla prašinu sa svojih starih gležnjerica, obula ih i vratila se po nov papirić.
U svakom praznom lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda.
Sandra sada nije bila spremna za praznine i prašine. Pogledala je život očima hrabrosti.
Spustila je cedulju na veliku gomilu i uzela jednu sa mnogo manje gomile nepročitanih rečenica.
U ćošku fabrike stajao je sat koji više nije merio vreme, već tišinu.
Sandru je ovo opet vratilo u prošlost. Nostalgična je, nema sumnje. Od toga se ne može pobeći. Setila se dekinog zlatnog sata kako stoji na malom stolu nakon što je deka umro. Iz nekog razloga, sat koji je besprekorno radio nekoliko generacija, tada je stao. I niko ga nikad nije popravio. Baš je tiho – pomislila je Sandra i pojačala muziku uzimajući novi papirić.
Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi.
Granice su relativne, neko je jednom rekao. A možda su i mnogi više puta rekli. Sandra se složila da neke granice moramo širiti, ali je na teži način spoznala i da je neke granice neophodno zaštititi.
Gorela je u želji da pročita poslednju cedulju.
Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima.
Sandra je pogledala svoje noge i cipele na njima. Možda da se izujem? – pomisli. Prijaju mi bose noge. Ili da tako obuvena odem do reke i legnem na travu? Pa da se onda da izujem? – to joj se učinilo kao najbolja ideja. Lagano je uzela sve cedulje i stavila ih u ljubičastu kutiju za nakit. Rečenice i broševi zajedno, sjajno – pomisli.
Dok je izlazila iz kuće i sumirala utiske, uhvatismo se. Ona mene i ja nju. Izgleda da sam ja Sandra i Sandra je ja. Opa! Šta ja uopšte radim u ovoj priči, šta Sandra radi ovde? Izgleda da istražujemo i da smo se baš lepo zaigrale. Da se sutra probudim i ponovo dođem u ovu igru, verovatno bih nešto novo i drugačije. Prekosutra još novije i drugačije. Pa ima li uopšte kraja? Nema. Ali ovoj priči dođe kraj.
Ostavite odgovor