Понекад тако кренем путем узбрдо ка твојој кући. Без разлога, сам. Кораци тежи од година на мојим леђима, несигурни, старачки. Застајем чешће да ухватим мало ваздуха и одмерим колико ми још треба до последње кривине. И прођем, без даха, поред срушене капије зарасле у дивљу купину. Видим урушен кров и зид без малтера и нека ме туга стисне.
Понекад тако док путем низбрдо од твоје куће корачам у тишини кажем себи да више нећу ићи до срушене куће и срушених снова. Остарио а лажем, као пре много година када си отишла, а ја се заклео да никада нећу путем узбрдо.
Ostavite odgovor