#digitalni_pesnik #pesnik #pisac #proza
Grimizna ruža
Šanse joj nisu bile naklonjene da procveta i daruje najlepše cvetove, procvetala je poslednja među brojnim drugim. Nije bila okupana suncem u danima proleća i leta. Druge ruže su joj se podsmevale, postavljale bezbroj pitanja na koje ona nije htela odgovore da pruža. Zašto rasteš tamo gde ne raste nijedna od nas, zašto se zavlačiš pod krov, zbog čega se ne pridružiš nama na ovoj strani bašte, ovde gde nas jutarnja rosa poji, sunce greje svakoga dana, a visoki bor nas štiti i pravi dovoljno hladovine tokom podneva, ovde nam kiša spira prašinu sa naših svilenkastih latica. Upozoravale su je ako krene tim putem, pod krov da se zavlači, nikada neće procvetati kao one. Nikada neće ugledati sunca, osetiti rosu i kišu, hlad bora i vetar u laticama svojim. Neka se mane svog puta i neka dođe k njima. Govorile su joj. Ona ih nije slušala. Vremenom proleće je prošlo, prolazi i leto, jesen se bliži, ali ona je istrajavala svojim putem, pronašla je svoj procep u krovu, svoj izvor sunca, vetra i kiše. Dok su druge venule i gubile svoju lepotu, usled jakog letnjeg sunca, čupane usled oluja, ostale bez hlada jer i visokog bora nije više bilo, nije ih zaštitio, umorio se i on da pruža hlad svima, ona je i dalje ćutala, cvetala, stamena i tiha jedna od retkih kasno procvalih, neponovljiva. Trajala je tako do duboko u jesen i cvetaće opet, ići svojim putem, ta jedna grimizna ruža. Zahvalna krovu, procepu na istom, vetru, suncu I kiši, čak i tom boru, jer padom svojim omogućio joj je kroz pukotine na krovu da diše. A njega kao ni tih zajedljivih ruža nema više.
Ostavite odgovor