Upisala sam egzistencijalni kurs psihoterapije
da u očaju nađem spas.
Hajdeger, Sartr, Jaspers —svi oni nešto tvrde.
Niko ne umanjuje strah od moje konačnosti.
Još me dodatno uznemiri
što ni oni odavno nisu živi,
a znali su toliko o životu i o smrti.
Neće me ni oni spasti.
Još jedan očaj
kome moj razum ne može ništa.
Još jedno osećanje
koje ima uporište u nedokučivosti.
Evo me.
Tu sam i dalje.
Zamišljam na zidu dnevne sobe,
iznad televizora,
natpis: ŽIVOT.
Na tom TV-u stalno puštam nešto
čime pokušavam da se udaljim od ovog straha.
Da obmanem sebe,
da se sakrijem u besmisao.
Ne vredi.
Ni to mi ne pomaže.
Ponekad uspem da fantaziram,
uglavnom o nečemu
što me odvede toliko daleko
da zaboravim da sam čovek.
Da sam konačna.
Da dišem sa ograničenim rokom trajanja.
Najveću muku mi stvara
što me ta konačnost podseti na trenutak.
Podseti me šta sam sve.
I šta sam sve činila da bih je izbegla.
Ja sam svoj život izgradila
oko ideje kraja.
On sada postoji
jer postoji kraj.
Morbidno bi se moglo reći
koliko me nekad zaboli
da bih videla lepotu.
To nije počelo sa mnom,
kao što ni moj DNK
ne postoji mimo onih koji više nisu tu.
Da me opet podseti
da sam samo izdanak.
Izdanak straha
od istog onoga što mene sada plaši.
Nikad decu nisam videla
kao opciju za ublaženje
ove muke od života.
Nikad sebe nisam videla
kao lepotu nečijeg besmisla.
A bila sam.
Valjda zato sada ne mogu.
Da svoj strah,
smrtnu presudu života,
dodelim nekome
ko se nije pitao da li to želi.
Zato sada sedim
sa ovim životom.
Sedim i pitam se.
I pitam ga:
Da li stvarno moja lepota leži u ideji
da samo produžavam nečiji život?
Ostavite odgovor