San

Kapci su mi teški

čak i kad zažmurim.

Sav teret, nekad,

kao da je tu.

Iznad oba oka,

spustio se svet,

u lepoti svojoj i ništavilu.

Prizori su razni,

pomešane slike,

spektar boja koje

svest prošaraju.

Pa produže noć,

besanom je čine,

da me drže blizu,

strepnje, nemira…

I onda tako nekad,

poželim da s lakoćom

ulazim u san

I izlazim iz njega,

pa i kad sam budna,

da oteram strogoćom,

svaki pokušaj,

da postanem još jedan

čovek koji ne zna da se nadom okupa.

Koji ne da suncu da ga žarom otopi…

Kome mesec ne poklanja besprekorni sjaj….

Kome zvezde ne sijaju putem…

Onaj koji grli samo promašaj!

Biti budan danju,

kad prisutnost fali,

biti onaj koji čuje

i najtišeg…

Previše su bučni,

najčešće baš oni,

bez čijih se reči

duša lakše nađe.

A ja neću dati da mi kapci padnu,

od težih misli nego što su sami,

već ću pogled pokloniti

najlepšem u danu,

a usnama govoriti,

drugima o tom’!