Прашњавим путем кренух
у Пустару, густо трњем обраслу;
не носим ништа,
тек сенку ветра у недру.
Пролазим дубравом без младица,
преко сувог корита потока
— у згрушаном блату отисак воловског папка.
И осоје мрачно.
Оџак нахерен
у знак питања ме чека.
Мук.
Праг још да пређем
и присојкињу пољубим.
Ostavite odgovor