Svake noći,
po okončanju svega,
idem da vidim more.
Večeram tamo moje
ljekovite alge.
Spuštim list posedonije
na svježu poderotinu.
Nagazim plažno- to moje drago kamenje.
Stavim u džep školjku.
I prestane.
Noga prestane da drhti
od nemira
koraka dnevne rutine.
Ruke moje koje
mimo mene plešu na vjetru
umire se.
Moja samoća bude otmenija.
Misli mi se saberu.
Ako nešto mora da me proguta neka to bude plavi mrak.
Već znam šta ću sa svojim pepelom.
Biće to mala prašina
koja će kao tableta
kratkotrajno da
odšumi u velikoj vodi.
Bez ostataka, tragova i dokaza.
Svi utopljenici i
drugi pogubljenici u plavetnilu.
Brodolomci i nestali pirati
moraju biti zahvalni na veličanstvenoj smrti.
Ostavite odgovor