Zaharna Lana

Nikad nisam volela šećernu vunu.

Previše slatka,

lepljiva,

kao da ti zalepi prste za detinjstvo koje si prerano pustio.

Ali danas,

u luna parku punom lampica i smeha, kupujem je prvi put.

Ze tebe.

Koja još ne postoji,

a već mi se smeješ očima iz magle sna.

Držim je u ruci -

ružičasti oblak topi se na tvom jeziku, lepi ti se za nos,

za kosu,

za osmeh.

Smejemo se,

pravimo slike u kojima vreme ne ume da diše.

U tvojim rukama svet je jednostavan - šećer i svetlo.

I ja shvatam.

Ovaj trenutak,

ova vuna što se topi,

ovo smejanje što lepi dušu za nebo -

to si ti.

"Zaharna Lana" ,

kažem,

i ime mi se topi na usnama

kao da je od iste te vune,

lagano,

neuhvatljivo,

slatko do bola.

Ne znam da li ćeš ikada doći,

ali večeras,

među ringišpilima i svetlima,

dok ti brišem obraze od šećera,

znam - postojiš .

Bar u ovom trenutku,

bar u meni .