Волела сам бескрајно, дубоко
Волела сам те. Још памтим ноћи,
предуге, топле,
дане испуњене лепотом.
Љубила сам стопе куда ходиш,
срећу твоју грлила добротом.
Волела сам бескрајно и дубоко,
никад се ниси питао због чега,
а и да јеси, шта имам од тогоа,
зашто ми значиш, и после свега.
Године живота полако се нижу,
пролази младост и све са њом,
ал' нешто остаје заувек у нама:
срећна прошлост и топли дом.
Можда ме довољно ниси разумео,
нит’ силно као ја волети умео.
Веруј ми, волела сам довољно за двоје,
било би сувишно трошити и делић љубави твоје.
Kako ti se dopao tekst?

Љиљана Недељковић - Љиља
Љиљана Недељковић (рођена 20. јануара 1961. у Мојковићу, Крупањ) је српска уметница, ауторка и фотографкиња. Кроз аутентичан израз успешно спаја снагу документарног фотографског кадра и дубину личне, емотивне песничке речи, посвећене очувању културног и природног…
- tekstova
- 23
- čitanja
- 607
- reakcija
- 4
- komentara
- 2
- deljenja
- 16
Komentari

Ови стихови нису написани из туге, већ из мира који дође тек када схватите да права љубав не тражи наплату. Понекад у односу дамо све, док друга страна остане недоречена, и то је сасвим у реду. Вредност наше љубави не мери се тиме колико нам је узвраћено, већ тиме колико смо искрено умели да волимо. Хвала вам што читате и делите ове тренутке са мном.
Писмо свом детињству
Понекад ме видите како гледам у даљину, у неки простор који не можете да ухватите. У тим тренуцима се враћам у једно мало село, у време када је свет био мирисан, топао и сигуран. Враћам се данима док је моја мајка још била ту. Сећам…
Свак носи свој крст
Сад могу само да ти пишем песме, не допирем до тебе иако бих хтела, иако свом снагом свог бића желим, далеко си, а седимо једно крај другог, пружам ти руку ал додирујем празно, а некад смо били једно цело. Старост је полако закуцала и одшкринула…
Моја једина љубави
Љубави моја једина, увек си ми био то, откад су се наше душе спојиле, срца препознала, нити сам тражила нити чекала нешто друго. Често сам са тобом трчала боса, по трави коју је јутром окупала роса, некада се са траве скренуло на камења, нисам се…
Prazni svjetovi
Mislila sam da volim tišinu, da me liječi poslije tebe, da sam pronašla novi smisao, neke nove svjetove. Mislila sam da me liječe tuđe usne, tuđi dodiri, da smo stvorili sve iz iskona i da sam se vratila sebi. Ali lažem sebe, sve vas, tišinu…
900
Sedam godina posle
SEDAM GODINA POSLE Sedam godina je dugo vreme da čovek čeka da mu se vrati život. Dovoljno dugo da zaboravi kako izgleda jutro bez grča u stomaku, kako se diše bez kamena na grudima, kako izgleda dan u kojem telefon ne može da donese lošu…
600