#sećanje
Vreme je umiranja,
Ili kako to romantici vole reći:
vreme je za san,
jer probudiće se, zasigurno,
svako ko spava…
Istina, i mrtvi se bude, iznova i iznova,
dokle jednom zanavek ne umru –
u sećanjima.
Dugim korakom grabim kraj betonskih valova med njivama,
ivice oronule, osipaju se na vetru i ledu,
ali korito odoleva.
Od bunara osta samo poklopac i na njemu opeka, đeram se odavno vratio u zemljin zagrljaj.
Suva trava leno pleše na vetru,
poneki čičak il’ repuv,
tek tu i tamo cvet…
Tišina me opkoli,
sve ćuti,
sve, osim sećanja:
zvono na vratu goveda,
zveket limenog ampera,
pljuskanje vode
i žedno klokotanje.
Komešanje ovaca koje potom na pojilo stižu,
lavež pseta,
oglašava svoje prvo čuvanje…
A onda smeh… Doručak na travi…
I pesma,
setna, ljubavna.
Takve se uvek pevaju ovde, u ravnici,
valjda nam je tuga u kosti ucrtana,
pa ništa drugo do nje ne opevasmo…
I ljubav,
velika,
uvek tužna…
Gutam čemer, ne dam suzi niz obraze,
i tešim se –
kad se na počinak spremim,
u srcu ću ravnicu poneti,
da se kao seme na mladoj njivi primi,
probudi se i poraste,
nebo ljubi,
i sve u njoj iznova zapeva…
Ostavite odgovor