Mogao sam da živim kao srećnik,
al’ sam birao da umrem kao grešnik.
Samom sebi sudbinu sam krojio,
na dnu sam ognju istine svedočio.
Ptice rajske u pepelu sad pevaju,
rukama što zabranjeno voće diraju.
Gde sam pao? Šta se to zbiva?
Umesto pakla – smrt me celiva.
Mogao sam da živim kao srećnik,
al’ sam birao da umrem kao grešnik.
Usne, urlik, trnje u kostima,
zloslutna noć, bol kad otima
dane i jutra, senke pod jastukom.
Tople ruke sad hlade se tišinom.
Zarivaju kandže od otrova ljute
u grudi ispod tkanine krute,
požutele od vremena koje vene –
kô cvet u kosi nevoljene žene.
Sad mi se smeju i prošlost i budućnost,
dok sanja me bol, a budi me pustoš.
Nostalgije ravnice dozivaju sušom,
večni se počinak isplaćuje dušom.
Mogao sam da živim kao srećnik,
al’ sam birao da umrem kao grešnik.
Ostavite odgovor