Кафаница бесмртних

Кафаница бесмртних

 

Даска шкрипи под ногама, најављује долазак мој,

ноздрве ми пара, мирис јаких алкохолних пића.

У позадини, омађијава ме звук тамбурица,

овде затичем, много познатих лица.

 

Стари бармен, дугачког носа,

маше руком, дозива ме к себи, виче: „Кућа части прво пиће!“

Е ако је тако, позив одбити не могу,

велим, сипај нешто јаче, данас ми се плаче.

 

Брзо као муња, испред мене створи се дуња,

наискап пијем, ову воду љуту.

Ни не трепнух, не изустих ни реч,

кад друга већ беше на пулту.

 

Дим цигарете, понудио ми неки Попај,

„Док пијеш, мало проје узми, па клопај“.

„Умесила ју је наша стара мајка Вриска, овај Риска“,

Бане Бумбар руку диже, бармена виче, ракију од јагоде срце му иште.

 

Да наздравимо, чашу дигао је Краљ,

„Док се куца, у очи се гледа“, тако вели он.

А у његовим очима, муње и громови севају,

дубоко у душу ме гледају.

 

У углу неки штркљаст чова, прави керефеке разне,

смехом запалио, госте ове кафане.

Боб, харизме пун, од оноземаљског рада одмара,

питам се, да ли је можда музичар и он?

 

Тале и Тома, наискап дижу и трећу чашу,

о неким Велшанима, жустра се ту расправа води.

„Шпијуни су међу нама, знаци јасно зборе“,

Илија, врзмајући се, нервозно проговара.

 

Гидра, вешто као видра, око флаше игра,

пијан вели: „Mа, не брини Илија, то се Паја само претвара“.

Ту је и наш драги Манда, виљушком, мезе набада,

чека кума свог, па да лагано кући крене он.

 

Поред Ђоде и Ђоше, празна гајба рогоње стоји,

„Нисам вам ја мајка, понашајте се“, Соња се ори.

Данило, једно око повезом затворио, на Шурдин изазов одговорио,

па мету, пикадом у центар погодио.

 

На зиду је медаља, поред медаље слика,

а на слици, он, шампион, небеску удицу ухватио.

Милена, лагано кафицу пијуцка, помно слуша како,

стари ас Мике, о рају и гњилим шљивама, беседи.

 

Лево од мене, честита старина, горке сузе рони,

неко му је ћуп пун блага изгледа ћорнуо…

Ђуза ил’ неки страни гроф, на први поглед, разазнат не може свак,

љутито, о ташти, слово по слово срица.

 

Ту је и Валтер, он и даље, Сарајево чува,

више се ни Кригер, не мува туда.

Да л’ је оно варка, ил’ пак фатоморгана,

Ал’ ми се чини, да то у мене, три Радована гледе.

 

У углу, стара каљева пећ,

поред пећи, клупа, ту Пустолов седи.

Чека се он, да мрак пусти, да се све ово сврши,

да полако може да се иде кући.