ЗИМА

Обукло се село у јануар бели,

сметове са брда ветрови му снели,

и сеоски друм је негде залутао,

а до јуче још је у та брда знао.

Погледу мом прозор признаје да снежи,

оџаку у небо дим дебели бежи,

у топлој се соби храброст окуражи,

алʼ од прага даље јунаштво не важи.

Оружје је зими поток положио,

страшни мраз му селом жубор заледио,

мали врабац ноћас задњи сан је снио,

у фигуру леда мраз га претворио.

Завијају вуци у гори високој,

у оку је срни задрхтао спокој,

па у једном скоку побеже свом трагу,

да јој игра живот не понесе врагу.

Далеко је зори, дуга ноћ још не да,

са истока дану да оком прогледа,

још се месец хладни небом пресијава,

док уморно сунце за брдима спава.

Ишарала деца брегу зимске слике,

под игром се тресе, од граје, од цике,

док промрзле руке врху санке вуку,

никад дечја срца ко зими не туку.

А у порти цркве две маторе јеле,

обукле су опет венчанице беле,

нису од сатена, а није ни свила,

венчанице њима су од снежног тила.

У дворишту школе Снешко Белић чучи,

деца су на часу, самоћа га мучи,

али нек не брину, нек се не растуже,

јер ће ове зиме остати им дуже.