На стоваришту
и ободу великог града
ради један пјесник.
Зову га Раша,
а није Ливада.
Ситне је грађе и
живих очију,
пјесничке душе,
широкопојасне.
Воли људе.
Преко дана ћути,
сабира утиске,
прогамира машине
бетонске галантерије
и по глави премеће отиске.
Сања Београд,
пјесничке вечери, стихове и
новембарске кише,
што клизе шинама
низ ледени Булевар.
Вози камиончић и
добар је ћале.
Чини се некад наиван, брале,
али кад сложи стих,
однијеће најјачи штих.
Пјесник је то
челичног кова
у њега су ријечи,
највећа лова.
И стално реда та немирна слова ..
Ostavite odgovor