ОМАЖ ЖЕНИ

ОМАЖ ЖЕНИ

Кажу да јаке жене не плачу,

Оне су исклесане од дијабаза,

Али не оног тамнозеленог,

Већ загаситог, црног као ноћ,

Да им је душа бунар без воде.

Кажу имају очи боје кароита,

Да зраче мрачним силама торијума,

Да иза њих лежи пустош и јад.

Кажу да су ратнице

Несаломиве, недодирљиве,

Бјесне и луде.

Кажу да чак ни срце немају,

Камење им дамара у грудима,

Тако кажу….

А ја кажем да су то заблуде,

Да сузе скупљају у својој самоћи,

Не зато што им се душе стиде,

Дапаче,

Оне не познају срам,

Јер су невине чак и када рађају.

И не, нису саме себи довољне,

Можда несхваћене,

Можда изигране,

Толико прозрачне,

Да дјелују као привиђење

Невидљиве обичном оку,

Проливају кристалне сузе

Док се у кишу не претворе,

Кроз капи дарују обнављање васиони

Уз њих полетиш високо

Досегнувши олујне облаке,

Заборавивши да не знаш да летиш.

То су жене које, ако воле,

За свој живот не маре

Оне своје најдубље тајне

Кроз вихор космосу предају

Од њиховог тихог смјеха,

Уши ти бриде, али их све разумијеш.

То су жене,

Јединствене,

Нестварне,

Направљене од мјесечеве прашине,

Уз њих чак и ако умреш,

Знаш да живот протраћио ниси.

СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ