Смејеш ми се. У реду ако тако желиш.
„Мало си луцкаста“, ти ми велиш,
„И много причаш.“
Стално ме тако кроз шалу кориш,
а ја чекам да се умориш
и најзад престанеш да ми говориш
те фразоречи.
Јер кад ме опет ко клинку слажеш,
ја добро знам шта нећеш да кажеш –
Не смеш да признаш да је у току,
гашење мог ока у твоме оку.
Безболније ти је да се играш
и останеш фин пред самим собом.
И да ми понављаш:
„Кад сам са тобом,
не могу се видети од твојих речи.
Толико их има у ваздуху,
да то може кишу да спречи
да до тла дође.“
А ја се шатро луда правим
и тонем све дубље у своме рову.
Од мора речи бучни штит ставим,
па чекам
да ме још овај метак прође.
Угушићу једном, знам, и ту неман.
Колико нељубав може да дише?
А све док не сване здравији дан,
причаћу силно, причаћу више.






Ostavite odgovor