Затекли смо ноћ
раздераног неба
испод успаване горе,
на леђима брега.
Одјављени из града,
ходали смо
тако да не пређемо пуно
и избегнемо сваки могући крај.
Ветар је извлачио
танке, дуге прсте
из моје лаке, жедне шаке
и лепио их
за прамен твоје косе.
За прамен твоје косе.
Држао сам катанац
накачен на памет
и причао чисте глупости
само да не чујем глас у себи.
Глас
који говори
да је готово.
Мозгићем маленим
пожелео сам
јако да те волим.
Толико јако
да нас избришем из живота
из кога смо измакли,
на трен,
на брдо
испод те уснуле горе.
Кроз узане решетке,
које само још ја видим,
чекам да прођу
све моје жеље,
отекле од трпљења
и стрпљења.
И петљу стискам –
нећу да признам
да је све испод неба
под којим се траже
два изгуба у преводу,
са стрелама у леђима,
само део пута.
Пута
по коме се вежба
корак за растанак.
Пута којим
нико не жели да иде.
Знаш ли
да тамо негде, изнад града,
под ведрим небом,
испод мрака,
још увек горе немири?
Твоје танке прсте
опет маме ветрови
да дотичу лице,
и склањају косу.
Нашао сам те једном.
Поново ћу те наћи.
Некоме је шифра сета,
некоме
је Иштар смех.
Анђео са полице
шаље ме на улице.
Каже:
– Много тога изашло је
и нема где да се врати.
Ја кажем:
– нема ни коме.
Ostavite odgovor