Ти знаш
за наше проклетство,
а грешке — памтиш.
Иако кажеш
да ничега се више не сећаш,
у паузи између речи,
у тишини без гласа,
опроштај себи тражиш.
Задрхти доња усна —
као да на њу све се свали:
горчине промашаја,
мемљиве промаје губитака…
Али им утекнеш,
и брзо нађеш нешто да хвалиш.
Опроштај —
доведен до суза,
као дуг себи вратиш.
И оставиш —
да касније платиш.
Не трепћеш више
када лажеш.
Али ја у паузама
чујем бол.
И видим:
понекад унутра пламтиш,
када кажеш
да се не сећаш.
А знам —
све грешке наше
памтиш.
Ostavite odgovor