ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ

Ја немам суза пресахле су одавно,

сјетне очи гледају гори обзорје,

пламеном се баца на наше видике,

да ли је то стварање нове историје

у којој милост у огњу сагоријева,

а пакост се рађа из људске силе,

земљом охоли злотвори ходише,

док праведници под земљом цвиле

за крстовима што им Свети сијаше,

безбожнички без повода сломљени.

Мистерија безакоња, урота антихриста

против оних што су сами остављени.

Бијесне псе пујдају да на њих насрћу,

на мој род од данка у крви, Ћеле кула

и вучијих погрома разјарених хорди

пред којима је свака радост потонула,

душа саткана од жада је распрсла

у парампарчад зелену се створила,

дуго смо скупљали ситне комадиће

да би се без ожиљака поновила.

Док вјековима тугу овај народ носи

не пуштају омчу од крвавих ланца,

хтјели су проћи злослутним корацима

преко Кошара Термопилског кланца.

Камене карауле су штрчале у небо,

смрзнуте заставе се нису вијориле,

пред знамењем су крвници застали

из пркосног камена искре су говориле.

Чували су међу тек стасали младићи,

у самртној тјескоби скамењени пали,

у одсудној бици што им судба даде,

јунаштвом озарени у снијегу заспали.

У њину славу што је предадоше Богу

нека се сви грешници спасе агоније,

невидљиве руке што им крила веже

и плове у будућност током историје.