У стиху Марије Шуковић Вучковић – приказ

Виталност мрака спрам мртвила светлости

Сва у контрасту, ова збирка – поезија и жена у једном – обједињује прошло, садашње и будуће. Поријекло, као претходница свих ствари не припада, али отвара књигу и жену, а кроз циклусе: Заметак, Мотриште бола и Брлог истине, она рађа саму себе.

Ако је бити природан најврлија истина / а бити слободан – првоосјећај – / куд је, из виталности мрака, / кренуо неходом човјек [?][1] Куд је – мање дира лирског субјекта колико неход, кретање укруг или уназад, некакво померање –  недостојанствено, готово нељудско –  да би се назвало ходом. Епском формулом песникиња обрачунава кораке кроз овај пород и чека да се роди / нешто друго из ње / што сигурно није незвук.[2] А рађа се нешто што јесте и није. Ако је човек, онда је сав у контрасту, најдоминатнијој фигури у збирци. Нараста до антитезе, па се затим увија у софизам. У сваком случају, Шуковић Вучковић редефинише биће. А у проширење дефиниције укључује и национално искуство, и породично наслеђе, и бол рађања у самоћи. И игра се звуковима који се не чују.

У Заметку ритам диктирају мотиви кретања, стајања у месту, чекања. Баш као и трудови и порођајне муке, некуда се иде, па се врати, па застане. [Наша] стопала мирују / изнад точкова који некуд возе.[3] Песникиња опомиње на неупитаност, инерцију, несвест: шта ако за воланом / нема никог [?] И подсећа на звук, па додаје нијансе сиве. Јер све је изложено, а ништа се не види. Можда зато бежи у детињство, али не пронашавши се, опет се отискује неходом некамо и захваљује морама, зорама, одорама, потопима, породима и постељама на свим смртима и рођењима у Хвали кошмарима (оригинал: Хвала кошмарима)[4]. Рађање човека је апсурд и поновни починак; сналажење и враћање себи. У овој алегорији људског рода небо је илузија, а чело – мисао, одговорност, самоучинковитост.

Кроз библијске мотиве, прозивке људског рода, критику пуке телесности, лирски субјект „неходи“ према конкретном, искуству једне генерације на Балкану, где се и догодила пермутација светлости и таме. Била је, додуше, неминовна и добродошла јер што мање видјесмо, / више смо причали.[5] А онда су се исто време и исти простор трансформисали у време могућности. Будућност је заглушила звук у обрисима намештаја и ствари око нас плесале су облике. Могли смо да будемо и видимо шта хоћемо.[6]

Наштимован на фреквенцију бола, лирски глас мање оплакује, а више контемплира изгубљене године и људе. Јер заправо ништа није изгубљено. Из свих тих пантљика и патрљака, намештаја (намештеног око нас), мрак црпи своју виталност, а песникиња пева. Готово да је човек у мраку привидно жив. Ми нисмо битни за мјеста / (…) / ми смо успут стварима.[7] А оне опстају. Тако се и жена умотавала у завесу јер док год је задовољена форма родних улога, суштина бића није битна.

Песникиња радо слива појмове једне у друге, као што изједначава песму и жену. Поиграва се простором посвећеним Њој: Колико места заузима жена у конкретном простору, колико у језику, колико у мислима (мушкарца)? Жена која упија све, као и песма, као и песникиња. То је жена које нема и чији се учинак примети кад она изостане – рад невидљивих руку. То је жена која више пута губи невиност, најпре ону која припада души, а затим ону која се ослобађа телом. Њу је заменила траума, која се са мртвим мишевима настанила унутра и усмрдела услед ћутања.[8] Кад прође кроз шуму и постане кошута, упада у Брлог истине, а тада се језик развезује.

Када се језици у ријечи усуде,[9] тешко се одлучује на први корак. Лирско ја пита шта је стварно, шта је ја и на моменте ухвати делић спознаје – да се испод дотеривања жене, простора стварности налази истина. Она је, даккле, испод украса. Брлог истине прожет је преиспитивањем и мислима о самосаботажи. И након свих сахрана, убијених, заборављених и остављених, она схвата да се може неходом ићи, али никада стићи и никада побећи од себе: човјек је умро / али у кући је остао бијес.[10] А тај бес једе све што му се нађе на путу као што она себе једе због оца, који јој је задао ране, а оне изнова крваре.[11] И опет наставља јер све прође и све остари, чак и стварност, па и ми.

На три нивоа функционише вода у том брлогу, од које је човек саздан. У њој се рефлектује светлост и лик, али тај је на површини. На ова друга, дубља два, сустичу се сокови и сузе.[12] Песникиња поставља генерацијску дијагнозу – и причамо о људима / а не желимо о њима.[13] Ко хорови жаба, надгласавамо се, а не чујемо (се). Све пропада у незвук: и реч, и језик, и тишина, и ћутање, и грло. Коначно, разилазимо се јер инсистирамо на једној јединој стварности.

Коначно, ово је храбра поезија која разгрће мрак људи заслепљених светлошћу. Лична је, али прелази у универзално; јер кад се очи навикну на мрак, назиру се облици, у којима се безвучно стапа твоје и моје, њихово и наше. Ово је такође јака поезија, која функционише испод мембране (заштите), на нивоу ћелије, испод и пре звука, у намери, пре кретања. Она прича догађаје, смрти, губитке и тумачи гласом трансценденције, који је сажет у најпростијем бабином – Бјежи![14] Бежи од гробова, од свега што те вуче надоле, цепа, шапуће шта и како да будеш. Лирски глас је моделован тим искуством, а пробија звучни зид и постаје свој.

Док се песникиња поиграва сопственим ауторитетом, ти, драги читаоче, ни млад, ни окаснио, у времену залутан / зуриш у будућност као у бунар / само си водена сјена / ти би да трајеш / а скоро те нема[.][15]

[1] „Поријекло“, Виталност мрака, Нова поетика, Београд 2023, стр. 5

[2] „Дијете“, стр. 9

[3] „Идентитет“, стр. 13

[4] Стр. 16

[5] „Зона“, стр. 19

[6] Ибид.

[7] „Назор“, стр. 27

[8] В. „Пјесма“, стр. 29

[9] „Прошлост“, стр. 37

[10] „Бијес“, стр. 40

[11] В. „Отац“, стр. 42

[12] В. „Миљацка“, стр. 44

[13] „Сарајевска балада“, стр. 45

[14] В. „Бројалица“, стр. 41

[15] „Бунар“, стр. 50