Богородичина црква у Паризу“
Виктор Иго
Роман који фасцинира и оставља горчину у души читаоца, ону која кад у њу заронимо пече и тјера нас да сагледамо свијет у ком живимо. Љепота као фигура која у пролазу плијени, оставља без даха, која је се само своди на пуко проматрања оне вањштине која се завршава у оку посматрача, али не улази у суштину проматраног бића. Наспрам ње имамо љепоту душе, која због својих недостатака, физичке природе, од те душе која је могла да буде круна искрености, ту душу баца у гротло самоће и прави од ње једну врсту чудовишта, недавши јој прилику да бивствује, да дише, да живи живот бар иоле достојан човјека.
Иго је у овоме роману показао сву трагичност нас као људске врсте. Преплео је у једно клупко страст, завист, људску чуд која је спремна на све, да разапне невиног без суда, без могућности било какве одбране. Прича је у једну руку љубавна, док са друге стране Иго описује стање система у том средњевјековном периоду у вријеме владавине Луја XI. Прави занимљиве прелазе између радње и самих описа Париза из тога времена, онда провлачи своју бојазан, која се на крају и испунила, страх да ће појавом штампарија, архитектура бити уништена, јер за њега је она свједок прошлости, кроз њу човјек, умјетник оставља свједочанство о својој историји, на један суптилан начин, док појавом првих штампарија, писана ријеч уздиже се изнад те муке великих умјетника, па тако се и сама градња све више банализује, оригинал добија своје блиједе копије, које губе онај првобитан смисао. Он се јежи од писане ријечи, јер сматра да на тај начин све ће лакше моћи да се утиче на људску свијест, да се она моделира по потребама система, па чак иде дотле да Гутенберга
због његове штампарије, назива претечом Лутера, јер кроз његову писану ријеч омогућено је ширење јереси. Интересантна ми је његова тврдња како свака цивилизација почиње теократијом, а завршава се демократијом. Питам се пошто живимо у вријеме “ процвата демократије“, а средњи вијек је нешто о чему смо учили, читали, саблажњавали се, шта је уопште демократија, наравно илузија, играчка за људе, да не би успјели да препознају истину, шарена лажа. Читајући књигу, правила сам паралелу између понашања људи тога времена и људи “ модерних времена“. Нема ту разлике, свугдје имамо исти суштину која се своди на паролу – хљеба и игара.
Радња романа се одвија у Паризу, године 1482. Јунаци који носе ово дјело су Квазимодо, као главни лик, бар за мене најупечатљивији, Клод Фроло- архиђакон, Есмералда- Циганка, Пјер Гренгоар- умјетник, филозоф, занесењак, Гудула- жена, испосница која петнаест година сједи у ћелији и моли се Богу, мрзећи Цигане из дубине душе ( сазнаћемо касније да су јој Цигани украли бебу), Фебус, за мене један покварењак и протува.
Углавном све важније ствари одвијају се у самој Богородичиној цркви, па и сам почетак крунише звук црквених звона на Богојављење. У самом почетку Иго сервира једну разуларену масу људи, описује их као људе пуне сујевјера, за које је умјетност параван за сваку врсту лудила. Тако на тај дан када је требао Пјер Гренгоар да изведе своју представу, тај његов комад прелази у другу крајност, народ бира Лудога Папу, за кога изаберу Квазимода. Како описати Квазимода? Ни мање, ни више већ као чудовиште, слијеп, грбав, глув, хром и када се то споји у цјелину добијемо Квазимода- наказу, од којег је народ направио самога ђавола. Квазимодо је још као мало дијете остављен и једини који га је прихватио је архиђакон Клод Фроло, тако да он постаје Клодова сјенка, његов вјерни пас, слуга који је спреман за њега да учини све. Са друге стране лик архиђакона можемо слободно да етикетирамо као фаустовски тип личности, свештеник којем није био довољан Господ, он копа по науци, стално жедан нових сазнања, међутим наука зна да превари, да душу одведе у неке мрачне воде, тако да Клод хода по оштрици између небеских Божијих сазнања и мрачног окултизма. Да ли га та његова жеља одводи даље, па он у себи годинама потискује своју жудњу за тјелесним страстима, тако да му ум и душу запосједне женско биће, плесачица Есмералда. Његова страст превазилази границе његове контроле, постепено али сигурно она постаје његова опсесија, тако да се у њему сукобе и мржња и љубав, а често из тих помјешаних осјећања, долази и до самога злочина, тако да се он у бити претвара у изопачену особу, спремну на све, која себе и друге убјеђује да се ништа на овоме свијету не дешава случајно, па не бира средства да би дошао до свога циља, до Есмералде. Занимљив ми је био детаљ у књизи када се Фроло нашао у својој соби са краљевим прокуратором и једна муха је кренула у сигурну смрт, ка пауковој мрежи. Прокуратор је кренуо да јој промјени правац не би ли је спасио, али га је архиђакон омео у томе да ријечима
„Оставите судбину да чини своје!“
Очигледно да је он сматрао да ће тако и Есмералда да упадне у његову мрежу. И он фактички себе правда јер ако вјерујемо у судбину, ако имамо пут који нам је предодређен рођењем, дакле чему се борити против тога, када смо ми тако мали у односу на ту ријеч, која је чак и угравирана на самоме зиду цркве. Као нијеми свједок људске слабости и пада. Клод као да намјерно потискује у себи оно што је основ дат од Бога, а то је слободна воља. И Иго чак и осталим јунацима одузима ту слободну вољу, па они некако стално се врте у кругу, пратећи једни друге, као да је тај други њихова сопствена сјенка. Па Гренгоар прати Есмералду, Есмералда опет Фебуса, који је за њу љубав њенога живота, а она у својој доброти и простодушности не види да је он обичан преварант и да није достојан ни њенога малога прста. Али да се вратим на Квазимода. Написала сам да је за њега Клод био алфа и омега свега. Међутим након те Богојављенске ноћи гдје су на превару Квазимода извргли руглу, народ жељан скандала, смјеха, спреман је на све, па га бирају за Лудога Папу, несвјестан у бити ситуације у којој се нашао, потпуно јој се предаје, јер није у стању да размишља о последицама, а посљедице су по њега биле страшне. Посљедица је суд, опет имамо Игоа који се изругује систему, јер судија који суди Квазимоду је глув, наравно то не признаје, а други око њега се праве луди, јер чему рећи истину, лакше је подилазити онима који су већи од тебе. Дакле, глув суди глувоме. Квазимодо бива осуђен на батине и поред тога да буде везан за стуб срама. Опет имамо руљу, масу без срце, људе који реагују само кроз нагоне, а када љуски ум доведеш у стање да иде наметнутом емоцијом, онда немамо једнога Ђелата, већ море Ђелата, неважно што осуђени није крив. Ко за то мари! Квазимодо у једноме моменту, везан за стуб срама, након безуспјешних покушаја да се ослободи, моли само да му дају воде. Наравно, да су сви нијеми за његову молбу. Он је само ђавоље сјеме, наказно створење које није достојно никога од њих, он је ништа. Једина која се у том гротлу људске мржње и пакости издиже је Циганка- Есмералда. Прилази Квазимоду и без обзира што није у стању да га гледа, јер поглед на њега изазива страх, она му доноси воду. За Квазимода она постаје отелотворење нечега најљепшег што му је живот донио. Тај њен чин извлачи прву сузу из ока Квазимодовог. Сузу бола, туге, сузу која свједочи о дубини његове спознаје о сопственој ништавности, када се његова грдоба успореди са Есмералдином љепотом и вањском и унутрашњом. Јер она је за Квазимода, Анђео у људскоме обличју и од тада поред Клода у његово срце као мала птичица угнијездиће се Циганка, за коју ће да се веже до краја свога живота.
Нећу даље да вам препричава роман, на крају ми се заиста много допао, препоруке од мене да га узмете и прочитате.
“ Народ је, нарочито у средњем вијеку, у друштву оно што је дијете за породицу. Докле год је у овом стању потпунога незнања, моралне и интелектуалне малољетности, за њ се може рећи као и за дијете – То је доба без милости.“
“ И тада у овом дотле тако сувом и тако усијаном оку заигра једна крупна суза која лагано кану низ ово наказно лице на коме се дуго огледало само очајање. То бјеше можда прва суза коју је несрећни звонар икада пустио.“
„Она лети, весела је, тек што је дошла на свијет, тражи прољеће, ваздух, слободу, да али ако налети на кобну ружу, изићи ће из ње паук, гнусни паук! Јадна играчица! Јадна мува којој је суђено да угине! Магистре Јакове, пустите! Тако је суђено! – Авај! Клоде, ти си паук, али си и мува, Клоде. Ти си летио науци, свјетлости, сунцу, само си гледао да изађеш на ваздух, на видјело вјечите истине, али када си полетио свијетлом отвору који води у други свијет, у свијет свјетлости, разума и науке, слијепа муво, безумни докторе, ти ниси видјео танану паучину коју је судбина разапели између свјетлост и тебе, и улетио си у њу, као без главе, јадни безумниче, па се сада копрцаш, разбијене главе и сломљених крила, у гвозденим оковима судбине.“
СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ
Ostavite odgovor