Апокалипто

Постоје филмови о древним цивилизацијама, драми у човеку и око њега и постоји Апокалипто. Мало је рећи да је овај филм спектакл, изврсна филмска посластица; није довољно рећи ни да је плод генијалног ума Мела Гибсона, као што је недовољно рећи да је интензиван до крајњих граница (како на спољашњем, тако на оном важнијем унутрашњем плану), бриљантан (и до сада невиђен) у погледу шминке и костима, беспрекоран у крупном кадру, магичан када је музика у питању, изврстан по древном мајанском језику и избору глумаца, спектакуларан по приказу прашуме, бујне природе. Егзотика, мистика, древне Маје са својим бројним тетоважама, украшеним телима, са својом тесном везом са природом и способношћу да је ослушну и чују шта им поручује – све се то укрстило на филмском платну, и још много више од тога!
Апокалипто је једноставно ремек-дело! Мистичан, дубок, онај од кога вам бриди сваки дамар, онај који вас натера да се замислите и схватите како је под сунцем и под небеском капом све исто – и принцип владавине, и вечито болно раздвојени и недодирљиви друштвени слојеви, њихова непомирљивост и недодирљивост; клицање масе, хипнотисана гомила која жуди за крвљу и прижељкује је у трансу, и наказност у човеку која мора бити видљива и у његовој физиономији, и екстреми, бруталност и ригидности којима је склон, и принцип владавине моћних и супериорних над малим обичним човеком. У психологији човека ништа се није променило и огољавање те чињенице сматрам вероватно највећим квалитетом филма – стварање разуларене масе, безочна манипулација народима у свим епохама, па и у мајанској.
Ипак, оно што све филмове Мела Гибсона издваја из гомиле других (лично обожавам и Храбро срце, а шта тек рећи за Страдање Исусово!) јесте снага људског духа која је несагледива у својој величанствености, и интуитивно у човеку које му је непогрешив компас (сцена у којој кроз сан главном јунаку интуиција долази и она у којој се на почетку филма у његовим очима оцртава страх и слутња надолазећих догађаја видљива само његовом оцу две су сцене које су, поред многих других, изврсне у оцртавању људског бића, и великог и малог у исти мах, и дарованог искром божанског и проклетог и прогнаног из рајског врта на вечити прогон, пад и суноврат).
Апокалипто нам дарује изнад свега лековито сазнање колико је човек само и једино – човек, са свим својим снагама и са свим својим слабостима, које га истовремено и уздижу до неслућених висина и које га бацају о ледину, немилосно и сурово.
Овај филм за мене је јединствен и по детаљима који су суштина – Јагуар Шапа једноставно проговара кроз свој израз лица. У његов поглед стаје цела прашума, стаје бесконачна и снага и страх, стају сви ужаси које мора да види и потањају до његовог бића дубоко; све је то његово, и све је то део свих нас. Изнад свега, овај филм за мене представља много више од маестралног сценарија, драме и авантуре, продора камере у древну цивилизацију Маја; он је једноставно огољавање човека, приказ његовог ужаса и јада, али и његове снаге која уме да делује надљудски када пред собом има циљ. Такође, овај филм је запитаност.
Шта је човек у стању да контролише? И да ли је његова мисао да је све под његовом контролом заправо илузија, магновење, лаж коју је приглио и коју бира као своју истину?
Колику улогу има зов нашег подсвесног (какве две врхунске сцене које иду у прилог мом питању – прва, у којој трудна жена Јагуара Шапе у тренуцима пред надолазећу катастрофу у његовим очима препознаје нарушеност и пад, осећа његову слутњу и поручује му: “Врати ми се“; и исте речи које му упућује, сама у невољи, километрима далеко, а које он „чује“).
Апокалипто се једностаавно мора гледати, што пре! Оно што је сигурно, оставиће вам толико тога у срцу и уму!