Kaput đumbira boje tražio je na devojci s krojem rečenica poput pogrešno zakopčanih dugmeta. Sve su joj reči na broju, a udenute u pogrešnu prazninu. I ona je bila dugme kojim bi on da spoji dva kata novembra, pogodnog za nove surete. Pogodog onima kojima je već mnogo cipela ostalo u glibu staza za povratke.
Jesen gužva lica k’o stare novine, na kojima susret s njim nije ni marginalna vest. Promiče im praznih, asimetričnih zagrljaja. Nesputan usputnim javi se da pijemo kafu, pokraj kojih bi njegovi saputnici obično cupkali, čekajući krajeve ljubaznih konverzacija. Stigao je taman na vreme. Na vreme ga uhvati trema i reči mu postanu nalik njenim kovrdžama raštrkanim ispod štrikane kape, dok je prstima tkala poruku.
Izvukao je telefon i iskucao joj:
Može li glasovni jezik da se govori jednom rukom?
Ostavite odgovor