Кад Он…
(Нови Сад, негде између сна и јаве)
Кад Он прође Булеваром,
потресе се калдрма
и окрену се карте судбине.
Погледају га
и бабе из сенке,
и клинке са слушалицама,
и ветар што чучи у гранама.
Кад Он закорачи,
Бог те мазо,
и она што одавно не верује у љубав
накратко пожели да је нечија.
Кад Он засвира ципелама по тротоару,
све банде стиша град
да се не би изгубио тај такт,
тај корак
што мирише на кафу без шећера
и речи које никад није рекао.
Кад Он прелази Варадински мост
као да је Дунав на тренутак
задржао дах.
Он не галами.
Он ћути.
А сви га слушају.
Кад Он узме кафу у леву,
а десном ми лагано закачи бедро,
као случајно,
а ја се правим да нисам приметила,
ал’ ми се осмех увуче дубоко у образ,
и дан крене да ми мирише
на ванилу,
на јул,
на њега.
Кад Он преврне очима кад питам:
„Је л’ ми стоји ова хаљина?“
и после два минута дода:
„Све ти стоји.“
(Свестан да му је комплимент испао трапаво,
па га поправи љубећи ми длан.)
Кад слова не желе да ме слушају ,
па ми сенка прелети лицем
шапне „ајд’ седи ту,
није свет за тебе баш сваки дан“
и пружи ми слатко од шљива
(а у њему сва љубав света.)
Кад истрчи пре мене,
и помогне ми да прескочим барицу
„само да не поквасиш ципеле,
,госопоја’ “.
Кад ми купи бурек и каже
„Пусти сад дијету, живот је кратак“
а мени се осмех развуче лицем.
Кад се ноћ завуче између кровова,
и кад Нови Сад
одмори уморне мисли,
а ваздух замирише на њега ,
и на месечину
која се увек враћа истом прозору.
гледам га док спава,
и знам… напокон дишем.
Ostavite odgovor