Тоља

Прошло је много љета Господњих

кад као таласи надолазе времена боља,

као лептир са усана полијеће питање

гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли  тамо негдје кроз бескрајне степе

гдје вјетри таласају зрела житна поља,

гдје су Милошеви сњежни врхови Урала

попијева немирни руски борац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин

онако млађан без мудрости кротке,   

како разуздано јури низ улице стрме

на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине

што у кампањоли да га стигне жури,

како су то били весели тренутци

док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе

и боре скриле на образима рупице,

када бих могла руске арије да чујем,

и да видим дјечачке драге смијавице.

Само да није млађан остао у беспућу

тешко проходних босанских врлети,

и да му тиху пјесму са усана не  украде

душманин бездушни, тај рат проклети.

Мира КОјић Ђорђевић