Разговор

„Шта ти је сад?“

„Ништа посебно.“

Тишина.

„Само видим да сам остарела.“

„Их, ко ти каже?“

„Нико. Видим сама. Огледало не лаже.“

„Само зависи под којим углом се гледаш.“

Тишина.

„И од светла зависи.“

„Да, примећујем то. Некад сам себи лепа, а некад личим на бабу. А то још нисам званично постала.“

„Шта те брига? Постаћеш кад буде време.“

Тишина.

„Лепа си још увек. Активна си.“

„Да, то ми помаже. Активна. За кога?“

„За онога ко зна то да види.“

„Онај ко треба не види. Остао је заробљен у времену. Није направио корак напред.“

„Нема везе. Важно је да неко види.“

„Сви који су мање важни.“

„Ко одређује важност?“

„Шта ја знам. Ваљда су најважнији прво укућани. Али они не виде.“

„Па то ти кажем.“

„Шта ми кажеш? Ови остали су мање битни. Али они виде вредност. Издалека. И користе.“

„Па то ти кажем.“

„Шта покушаваш да ми кажеш?“

„Иди тамо где те виде. Једноставно је. Не компликуј.“

Тишина.

„Да, у праву си. Ако им не дозволим да уживају у мојим вредностима, остаћу стара. Са њима ми је добро. Они виде и осећају моју вредност. Иако нисмо стално заједно.“

„А питаш ли се шта би било да јесте?“

„Питам се. Да смо стално заједно, да ли бих и њима досадила?“

„Не знам. Покушала си без њих, сећам се. Није ти било добро.“

Тишина.

„Да ли сам зла?“

„Не, ниси зла. Само си жељна.“

„Чега?“

„Да будеш корисна. Ваљда. Да осетиш да још вредиш.“

„А то морају други да ми доказују?“

„Не морају. Али прија када докажу.“

Тишина.

„Покушала си без њих. Не иде. Лепа си. У теби живи човек, а човек увек тражи доказ свог постојања.“

„Они који га не траже нису људи?“

„Јесу. Само су можда сами себи довољни.“

„А ја нисам?“

Тишина.

„Иди тамо где те виде. И не брини се. Лепа си.“

Дуго је гледала жену у огледалу.

„Лако је теби да причаш.“

Насмешила се.

И жена преко пута ње урадила је исто.